Zaštita i očuvanje zdrave životne sredine je postalo civilizacijsko pitanje od najvećeg značaja. Ovo pitanje prevazilazi značaj ekologije i politike, jer to pitanje je pitanje života i smrti. Svaki građanin očekuje da se pitanjima od značaja za njegovo zdravlje i njegov opstanak bave državne i lokalne institucije kojima je kao njihov, kroz porez i druge doprinose, finansijer i poslodavac poverio poslove iz ove oblasti. Da li institucije rade u interesu građana ili su na braniku interesa mafijaško-birokratske hobotnice čiji pipci su se provukli kroz svaku slučajno ili namerno ostavljenu rupu u zakonima i propisima?
Odgovor na ovo pitanje se nameće sam po sebi ako znamo da je Srbija jedna od najzagađenijih država Evrope. Gotovo 90 procenata otpadnih voda u Srbiji se ispušta direktno u reke. Pored ogromnog broja divljih deponija retke su i legalne deponije koje ispunjavaju sve sanitarne uslove. A zagađenje vazduha nas zajedno sa ostatkom Balkana stavlja u poziciju da konstantno strahujemo da ćemo se naći među 42 osobe u Srbiji koje svakog dana umru zbog zagađenja vazduha o čemu nas informiše najnoviji izveštaj Evropske agencije za zaštitu životne sredine za 2019. godinu. Decenijski nemar u zaštiti životne sredine je sada legalizovan institucionalnom zaštitom koju država i lokalne samouprave pružaju zagađivačima.
Ministarstvo za zaštitu životne sredine se definitivno ne meša u svoj posao i pored toga što se sastoji od ukupno 92 organizacione jedinice raspoređene na 7 sektora, 25 odeljenja, 33 odseka i 27 grupa sa isto toliko šefova, malo manje direktora, članova kabineta ministra, pomoćnika i savetnika. Ništa nam oni neće pomoći kada dim iz fabrike mineralnih đubriva obavije čitav Šabac kao što je to opet bilo proteklog vikenda. Troje ekoloških inspektora ne možete dobiti na telefon 015/351-016 jer telefonski račun Ministarstvo nije platilo, pa morate pisati na mejl inspekcija@ekologija.gov.rs što podrazumeva da će inspektor izaći na teren kad svo zagađenje već bude u vašim plućima. Ista procedura vas čeka i kad ih dobijete na telefon jer ne smeju da izađu na teren bez odobrenja iz beogradske centrale bez obzira što i oni u tom trenutku udišu isti otrovima obogaćeni vazduh.
Gradski zavodi za javno zdravlje bi trebali da nas obaveštavaju o kvalitetu parametara životne sredine i zagađenju vazduha, vode i zemljišta. Međutim, koristeći naš novac za nabavku opreme ove ustanove su se pretvorile u inženjerske firme koje rezultate merenja kroje prema sopstvenoj zaradi, a ne prema istinitim podacima. Tako je šabački Zavod za javno zdravlje godinama prikrivao rezultate merenja zagađujućih supstanci iz fabrike mineralnih đubriva, a nedavno ih je i uklonio sa svog sajta pod izgovorom njegove modernizacije. Modernizacijom još uvek nisu obuhvatili merne uređaje i osoblje pa još uvek objavljuju samo osnovne rezultate merenja sa više od mesec dana zakašnjenja. Posledica toga je da su se Šapčani u drugoj polovini jula gušili u suzavcu sličnoj beloj izmaglici iz fabrike mineralnih đubriva, a merenja Zavoda objavljena pre par dana pokazuju da je sve u redu. Verovatno će merenja biti u redu i za prve dane avgusta kada se akcident ponovio, ali to ćemo saznati tek polovinom septembra. Ovakav monitoring možemo nazvati i neobavezno posmatranje. To je samo bacanje para jer on nema kontrolnu funkciju, tj. zagađivači ne trpe nikakve posledice čak i onda kada se zagađenje i prikaže. Ostaje nam da čekamo da Eliksir Zorka mineralna đubriva konačno ugradi davno obećani filter na svoj dimnjak kako bi bar zdravlje naše dece bilo pošteđeno u budućnosti.
Odeljenje za inspekcijske i komunalno-stambene poslove grada Šapca ima vrlo malo nadležnosti kada su u pitanju industrijski zagađivači. Međutim, to ih ne sprečava da se redovno oglašavaju saopštenjima da je vazduh u Šapcu dobrog kvaliteta bez obzira što znaju da mreža mernih stanica i sama merenja ne pružaju dovoljno dobre podatke za takve tvrdnje. Čak ćute i o nezavisnim merenjima koja su oni finansirali, a koja su pokazala da je kvalitet vazduha u Šapcu veoma loš. Javnosti su poznati i slučaj davanja lažnih informacija o udaljenosti najbližih kuća u Mišaru od postrojenja kompanije Kemis gde je rastojanje od 30 metara povećano na 310 metara i slučaj odbijanja da se od kompanije Eliksir Zorka mineralna đubriva zatraži izrada studije o proceni uticaja na životnu sredinu za skladište opasnih materija iako propisi predviđaju tu mogućnost.
A zagađivači? Zagađivači se otvoreno hvale kako se dozvoljene koncentracije zagađujućih materija propisuju prema njihovim zahtevima. Zato su lokalne zajednice ucenjene dilemom “ …ili ćemo vas trovati ili vam privreda staje…” koja je zapravo lažna. Strane kompanije dolaze sa prljavim tehnologijama zato što u svojim državama ne bi mogle da ih koriste i ovde posluju bez ikakve ekološke kontrole pri čemu su za svoj dolazak dobile i subvencije umesto da su platile debele ekološke takse zbog zagađenja kojim nas truju.
Ima li rešenja? Ima. Ono je u rukama inspektora, policajaca i sudija koji pišu kazne i prijave i kažnjavaju trovače. Ko njih postavlja na njihove funkcije i daje im odgovarajuća ovlašenja? Pa vi. Preko svojih izabranih predstavnika u lokalnim parlamentima i republičkoj skupštini. Podrži realizaciju programa Evropske zelene partije koji predviđa kompletan sistem uvođenja ekološke kontrole i reda u nadležne institucije. Podrži Evropsku zelenu partiju i na ponovljenim izborima u Šapcu. ZAOKRUŽI 10 – DR DEJAN PAVLOVIĆ – EVROPSKA ZELENA PARTIJA.
Tekst izražava stavove
“Evropske zelene stranke”
