Vest da su razgovori poljoprivrednika i Vlade Srbije propali nije samo još jedna epizoda u političkom nadmudrivanju. To je signal ozbiljne krize u sektoru koji predstavlja temelj svake suverene i stabilne države. Jer bez domaće poljoprivrede nema ni prehrambene bezbednosti, ni stabilnih cena, ni očuvanja sela, a na kraju, ni dostojanstva države.
Kada poljoprivrednici izađu na ulice, oni to ne čine iz hira. To su ljudi koji zavise od vremenskih prilika, tržišnih oscilacija, cena goriva, subvencija i otkupnih cena koje često ne pokrivaju ni osnovne troškove proizvodnje. Ako pregovori propadnu, to znači da sistem nije pronašao način da zaštiti one koji proizvode hranu za sve nas. Ili iz nekog razloga to namerno neće.
Ko ima interes da domaća proizvodnja oslabi?
Kada domaća proizvodnja posustane, prostor se otvara za povećan uvoz. Uvoz sam po sebi nije problem, problem nastaje kada postane zamena za sopstvenu proizvodnju, a ne dopuna. Tada tržište postaje zavisno, cene nestabilne, a kvalitet često upitan. Građani na kraju plaćaju i kroz skuplju hranu i kroz gubitak radnih mesta na selu.
Ako poljoprivrednik ne može da opstane od svog rada, to nije samo njegov lični problem to je društveni problem. Jer svako zatvoreno gazdinstvo znači manje domaće hrane, manje života na selu i veću zavisnost od spoljnog tržišta.
Sećanje na domaće i pitanje budućnosti
Mnogi se sećaju vremena kada su mleko i drugi proizvodi dolazili direktno od proizvođača. Nije to samo nostalgija za „boljim vremenima“, već sistem u kojem je postojala neposredna veza između sela i grada. Ta veza je garantovala poverenje, kvalitet i održivost.
Danas, kada proizvođači prosipaju mleko jer im se ne isplati da ga prodaju, to nije samo ekonomski apsurd to je moralni poraz sistema. Ako je isplativije uvesti mleko nego otkupiti domaće, onda nešto duboko nije u redu sa ekonomskom politikom.
Odgovornost vlasti
Vlast ima obavezu da stvori uslove u kojima domaća proizvodnja može da opstane i bude konkurentna. To podrazumeva transparentne i pravovremene subvencije, fer otkupne cene, zaštitu tržišta od damping uvoza i jasnu strategiju razvoja sela. Bez toga, svaka priča o razvoju ostaje prazna fraza.
Ignorisanje protesta i izostanak dijaloga samo produbljuju nepoverenje. A nepoverenje između države i onih koji proizvode hranu nikada nije dobra osnova za stabilnost.
Šta mogu građani?
Građani nisu i ne smeju da budu samo nemoćni posmatrači. Postoji nekoliko konkretnih koraka kojima se može pokazati solidarnost:
- Kupovina domaćih proizvoda direktno od proizvođača kada god je to moguće.
- Podrška lokalnim pijacama i malim gazdinstvima.
- Javno izražavanje podrške mirnim protestima i zahtevima za fer uslove rada.
- Organizovanje lokalnih inicijativa koje povezuju grad i selo.
Solidarnost nije samo emocija to je delovanje. Ako želimo sigurnu hranu, očuvanu zemlju i vodu, onda moramo stati uz one koji tu hranu proizvode.
Ovo nije borba samo poljoprivrednika
Borba za opstanak domaće poljoprivrede nije uski sektorski interes. To je pitanje ekonomske nezavisnosti, očuvanja prirodnih resursa i budućnosti generacija koje dolaze. Ako dozvolimo da domaća poljoprivreda oslabi, posledice neće biti političke, već životne, osetićemo ih na svojim računima, na kvalitetu hrane i u praznim selima.
Zato je sada trenutak da se građani udruže, da pokažu solidarnost i da jasno poruče da sudbina domaće poljoprivrede nije pregovarački detalj, već strateško pitanje od nacionalnog značaja.
Jer kada nestane seljak, ne nestaje samo jedno zanimanje, nestaje temelj na kojem počiva društvo.
I.K.
Naslovna fotografija: Šabačke novosti
