Zapisi iz pomračene zemlje
Postoje razgovori koji traju nekoliko minuta, a ostave gorak ukus koji ne prolazi danima. Ne zbog onoga što je rečeno, već zbog onoga što otkrivaju o društvu u kojem živimo.
U jednom takvom razgovoru, sasvim slučajno, otvorila se tema koja danas razara Srbiju mnogo dublje nego što to pokazuju dnevne političke svađe, protesti ili izbori. Tema zbog koje se ljudi više ne dele samo na levicu i desnicu, vlast i opoziciju, već na članove iste porodice koji više ne uspevaju da pronađu zajednički jezik.
Nekada su roditelji bili spremni da se posvađaju sa celim svetom zbog svoje dece. Danas, nažalost, sve češće gledamo obrnut proces, roditelji su spremni da se posvađaju sa svojom decom zbog politike.
Kada majka i otac počnu da posmatraju sopstveno dete prvenstveno kroz političku etiketu, a ne kroz činjenicu da je to njihovo dete, tada više ne govorimo o političkom neslaganju. Tada govorimo o ozbiljnoj društvenoj bolesti.
Kad otac više veruje televiziji nego sinu
Ovaj tekst je nastao posle telefonskog razgovora mene i moje, malo mlađe, školske drugarice (išli smo u istu školu). A inspirisao me je jedan lični detalj iz razgovora. Nije to, uopšte, bio razgovor o politici već trenutak kada shvatiš da je propaganda uspela da promeni prirodni poredak stvari, da neko počne da brani političku stranu čak i onda kada ga ona udaljava od sopstvene dece.
– …Pratim na fejsu šta ti radi sin. Super je, oduševljen sam – kažem.
– Pa vi ste na istoj strani – dobijam odgovor.
– Kako to misliš? – zbunjeno pitam.
– Blokaderi – kaže ona.
– A vi? – pitam dalje.
– Mi smo na drugoj strani – odgovara ona.
– Kako bre na drugoj strani? Kako možete da budete protiv svoje dece? Zar ne treba uvek biti uz svoju decu i podržavati ih? – pitam a ne verujem šta sam čuo.
– Znaš ti kakav je moj muž, a ja sam uz njega – skoro pravdajućim glaso odgovara.
– Pa, jel’ vam deca dolaze (imaju dva sine, jedan živi u prestonici a drugi u inostranstvu)? – radoznao sam.
– Retko, kod nas se po ceo dan gleda Informer a oni to ne vole – objašnjava ona…
Inače, radi se o veoma uglednoj, vrednoj, sposobnoj, poštenoj i veoma bogatoj pocerskoj porodici.
U Srbiji se poslednjih godina stvorila atmosfera u kojoj se ljudi ne dele po idejama već po pripadnosti. Nije važno šta neko misli, već kojoj strani pripada. Nije važno da li je neko pošten, obrazovan, vredan ili dobronameran. Važno je samo da li je „naš“ ili „njihov“.
Takva logika je oduvek bila pogubna. Ona uništava institucije, razara prijateljstva i na kraju ulazi u porodicu. A kada politika sedne za porodični sto, vrlo često iz njega izbaci ljubav, poštovanje i razumevanje.
Posebno je zabrinjavajuće što taj proces nije nastao spontano.
Godinama se u Srbiji sistematski proizvodi atmosfera straha, mržnje i podele. Građani se svakodnevno bombarduju porukama da je svako ko drugačije misli neprijatelj države, izdajnik, strani plaćenik, rušitelj sistema ili neko ko želi zlo sopstvenom narodu.
U toj propagandnoj mašineriji posebno mesto zauzimaju tabloidi i televizije koje više ne služe informisanju građana, već njihovom političkom oblikovanju. Njihov cilj nije da objasne stvarnost već da je zamene poželjnom verzijom stvarnosti.
Kada čovek godinama gleda iste televizije, čita iste novine i sluša iste poruke, polako počinje da živi u paralelnom svetu. U tom svetu politički lider postaje zaštitnik nacije, svaka kritika postaje napad na državu, a sopstvena deca, ukoliko misle drugačije, postaju deo nekakve opasne i neprijateljske grupe.
To je možda i najveća tragedija savremene Srbije.
Nije problem što postoje različita politička mišljenja. To je normalno u svakom demokratskom društvu. Problem nastaje kada propaganda uspe da poništi osnovne ljudske veze i kada politička pripadnost postane važnija od porodice.
Tada otac ne vidi sina, već opozicionara.
Majka ne vidi ćerku, već blokadera.
Baba ne vidi unuke, već „one druge“.
A čovek koji nikada nije seo sa njima za sto, koji ne zna njihove rođendane, njihove brige i njihove živote, postaje važniji od ljudi koje je sam odgajio.
To nije politička pobeda bilo koje vlasti. To je poraz jednog društva.
Nažalost, Srbija je već jednom prolazila kroz sličan proces. Devedesetih godina mnogi roditelji verovali su propagandi više nego upozorenjima svoje dece. Mnogi su glasali za politiku koja je upravo njihovoj deci zatvarala perspektive, gurala ih u ratove, siromaštvo i masovno iseljavanje.
Danas se istorija ne ponavlja na isti način, ali su mehanizmi zastrašujuće slični. Samo su sredstva propagande postala agresivnija, sofisticiranija i prisutnija nego ikada ranije.
Rezultat vidimo svuda oko sebe. Mladi odlaze. Sela ostaju prazna. Porodice se viđaju nekoliko puta godišnje. Roditelji stare sami.
A umesto da se zapitaju zašto im deca ne žele da žive u zemlji koju su nasledila, mnogi pronalaze utehu u televizijskim studijima i tabloidnim naslovima koji im svakodnevno nude nove neprijatelje.
Zato pitanje više nije ko je za vlast, a ko za opoziciju.
Pravo pitanje glasi: kako smo došli do toga da roditelji počnu da sumnjaju u sopstvenu decu, a da bezrezervno veruju političarima i medijima koji ih svakodnevno obmanjuju?
Ako jedno društvo dođe u situaciju da su političke podele jače od porodičnih veza, onda problem nije ni u vlasti ni u opoziciji. Problem je mnogo dublji. Tada više ne govorimo o političkoj krizi. Govorimo o moralnom i civilizacijskom sunovratu.
A nijedna država, ma koliko bila moćna, ne može opstati dugo kada joj se porodice raspadaju pod teretom propagande, straha i mržnje.
Jer kada čovek počne da voli vođu više nego svoje dete, tada je izgubio mnogo više od političkog opredeljenja. Tada je izgubio sposobnost da razlikuje ono što je prolazno od onoga što je zaista važno. A od porodice, na kraju, ništa važnije ne postoji.
Zapamtite to!
