Pripremajući se za razgovor o epskoj fantastici, vratio sam se Pračetovom Mortu. Ono što je nekada bila duhovita priča o šegrtu Smrti, danas mi se otkrilo kao duboka etička rasprava o dobrim namerama, dečjim odlukama i gubitku sposobnosti da se preuzme odgovornost. Taj put me je, sasvim neočekivano, odveo do Adama, Fausta i pitanja šta zapravo znači pokajanje. A rezultat je ispod:
Kada pokajanje postane nemoguće
(Adam, Mort i dečja odluka koja postaje pakao)
Postoji trenutak u priči o prvorodnom grehu koji se lako previdi, a upravo on sadrži najveću etičku težinu. Nije reč o činu jela (kršenju zapovesti), niti o zmiji, niti o zabranjenom voću. Reč je o trenutku kada Bog pita Adama: „Da nisi jeo ploda sa zabranjenog drveta?“, a Adam odgovara: „Žena koju si mi ti dao, ona mi je dala.“
U tom odgovoru, Adam ne poriče radnju. On poriče autorstvo. On ne kaže „ja sam zgrešio“, već „ja sam bio u situaciji u kojoj je greh bio neizbežan“. Prvo prenosi odgovornost na Evu, zatim, suptilno ali jasno, na samog Boga. A Eva prenosi na zmiju. I tu, upravo u tom prenošenju, počinje pakao.
Izbacivanje iz raja nije kazna za prekršaj. To je posledica nemogućnosti da se stane iza sopstvenog dela. Pakao nije mesto, već stanje čoveka koji je izgubio sposobnost da kaže „ja sam to učinio“, a to je jedina sposobnost koja omogućava pokajanje. Bez pokajanja nema povratka. Ne zato što Bog ne oprašta, već zato što čovek više ne može da stane u odnos odgovornosti prema onome što je učinio. On je zarobljen u sopstvenu radnju, ali je ne priznaje kao svoju.
To je perpetuum mobile samoobmane: čovek deluje, ali ne odgovara. Živi, ali ne stoji iza života. I tada dolazi do paradoksa koji je istovremeno psihološki i metafizički: pakao nije gubitak raja kao mesta, već gubitak sposobnosti da se odgovara za sebe.
Ovaj obrazac nije specifičan za religijsku priču. On je duboko utisnut u ljudsku strukturu, i u savremenoj psihologiji prepoznat kao ono što Transakciona analiza naziva dečjom odlukom.
Dečja odluka nastaje u trenutku kada dete, suočeno sa situacijom koju ne može da kontroliše, donosi zaključak o tome kako funkcioniše svet i koje je njegovo mesto u njemu. To nije racionalna odluka, već egzistencijalna adaptacija. Dete kaže: „Ja nisam dovoljno dobar“ ili „Moram biti savršen da bih bio voljen“ ili „Svet nije bezbedan“ i ta odluka postaje skrivena osnova za sva kasnija ponašanja.
Suštinska stvar je u tome što te odluke funkcionišu. One nisu iluzija, one su strategija preživljavanja. Ali su donete iz pozicije nemoći, iz prostora u kome dete ne može da preuzme odgovornost za stvarnost, jer nema moć da je promeni. Zato dete prenosi odgovornost. Ne nužno na druge, već na strukturu sveta: „Takav je svet“, „Ja sam takav“, „Tako mora biti.“
I onda čovek živi iz te odluke decenijama, ne znajući da je to odluka, misleći da je to istina.
Adam, u trenutku kada odbija odgovornost, čini nešto što dubinski liči na dečju odluku: on definiše stvarnost tako da u njoj nije on autor, već žrtva. Žrtva okolnosti, Eve, samog Boga. I ta odluka ga izbacuje iz raja ne zato što je Bog ljut, već zato što čovek koji ne može da stane iza svog dela ne može da živi u prostoru odgovornosti. A raj je upravo takav prostor, tj. mesto u kojem se živi unutar strukture stvarnosti, ne izvan nje.
Pakao je, onda, život iz dečje odluke koja se nikada nije dovela u pitanje. Život u kome čovek postupa, ali ne odgovara. U kome deluje, ali ne priznaje autorstvo.
U tom smislu, jedan od najdubljih etičkih trenutaka u Pračetovom romanu Mort jeste upravo trenutak kada mladi šegrt Smrti čini ono što Adam nije učinio: on prihvata odgovornost. Mort ne kaže „To je Smrt trebalo da mi objasni“ niti „Ja sam samo hteo dobro“. On shvata da je njegova volja bila njegova, ne Dobra, ne Pravde, ne Nužnosti, nego, jednostavno, njegova. I upravo zato može da se vrati. On izlazi iz dečje pozicije „ja moram da spasem“ u odraslu poziciju „ja mogu da brinem, ali ne mogu da kontrolišem stvarnost“.
Mort čini ono što Transakciona analiza naziva novom odlukom, trenutak u kome čovek shvata da je njegova osnovna pozicija prema svetu bila odluka, ne činjenica, i da može da je promeni. On ne postaje bolji tako što prestaje da oseća empatiju. On postaje odrasliji tako što prihvata da njegovo saosećanje nije dovoljan razlog da ukine granice sveta.
Faust, naprotiv, nikada ne donosi novu odluku. On ostaje zarobljen u dečjoj odluci: „Ja moram imati sve, ili ništa nema smisla.“ Čak i u trenutku kada mu duša treba biti odneta, on nije siguran da li greši ili ne. Njegov pakao je upravo u tome što nikada ne može da stane na jednoj tački i da kaže: „Ovo sam ja učinio, i ja sam za to odgovoran.“ On ostaje u večitoj potrazi, večitom opravdanju, večitom prenošenju odgovornosti na želju, na vreme, na Mefistofela, na samu prirodu stvarnosti koja neće da bude dovoljna.
Možda su upravo zato dobre namere tako opasne. One nisu opasne zato što vode do loših posledica. Iako često vode. One su opasne zato što omogućavaju da se izbegne odgovornost. Čovek koji deluje u ime Dobra ne mora da odgovara. Jer kako može biti krivo ono što je bilo dobronamerno? Dobra namera funkcioniše kao dečja odluka: kao način da se svet definiše tako da u njemu nisam ja odgovoran, već princip u čije ime delujem.
I tu, u tom prostoru, počinje pakao kao nemogućnost pokajanja. Ne kao metafizička kazna, već kao psihološka i etička struktura: stanje u kojem više ne možeš da stojiš iza svojih dela, jer si ih definisao kao nešto što nije tvoje.
Adam nije izbačen zbog greha. Izbačen je zbog toga što više nije mogao da živi u prostoru gde se odgovara za sebe. A jedini put nazad, kroz Morta, kroz novu odluku, kroz odrastanje, jeste trenutak kada čovek kaže: „Ja sam to učinio. Ne svet, ne okolnosti, ne dobre namere. Ja.“
Tek onda postaje moguće pokajanje. Tek onda postaje moguć povratak.
Jovica Radović
