Rijaliti Srbija
Opšte je poznata činjenica, dakle skoro pa aksiom, da je „obično“ pamćenje prosečnog srpskog građanina/ke jednako onom kišne gliste. A da je s druge strane tzv. istorijsko pamćenje ili sećanje dalekosežno sve tamo do-od postanka sveta i malo pre. Ali samo ono koje nam odgovara, gde smo mi Srbi dobri, hrabri i pametni a tamo gde smo ispali glupi i najgori od sve dece to zaboravljamo bez imalo stida i srama. Pa tako slavimo kontroverzne ličnosti iz davne prošlosti, iz perioda Srednjeg veka recimo, kada su prema legendama i mitovima naši vladari bili moćni junaci mudri pritom i sve najnaj a to što oni sa nama današnjim imaju veze otprilike kao i dupe sa okom to nije važno. A i vrlo je upitna ta moć i mudrost tadašnjih vlastodržaca a o moralu da i ne govorimo jer prema istorijskim podacima istina je prilično drugačija od našeg današnjeg poimanja i tumačenja tog vremena i tih ljudi. Naime, te legendarne face su često i bez mnogo razmišljanja ubijali svoje najbliže srodnike (sin oca i obrnuto) lako kao kad se ispije čaša vode ‘ladne i činili ko zna kakve sve grozne stvari onima koji su im iz nekog razloga bili neprijatelji i ugrožavali njihovu vlast od Boga datu (!?) pa bi se pod stare dane pokajali, izgradili crkve i manastire kao zadužbine a danas im mi, njihovi potomci u pokušaju, pravimo monumentalne spomenike (videti pod: Nemanjići) i stvaramo o njima sliku od koje bi se i oni sami da mogu da vide na šta liče postideli. Ali zato smo majstori da one prave heroje zaboravljamo brzinom svetlosti. To su učinili i država i društvo nakon Prvog svetskog rata (pročitajte pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ velikog Laze Lazarevića i kašće vam se samo), posle Drugog svetskog rata pobednici-antifašisti su pokušali da zadrže u sećanju naroda one prave patriote, borce za slobodu i otadžbinu ali su slom SFRJ i oni i vrednosti za koje su mnogi dali i svoje živote gurnuti u zapećak. I evo nas u julu mesecu godine 2022. u zemlji Srbiji (dabogda se jednom prevrnula) kada padaju datumi kao što su 4. Jul i 7. Jul, nekadašnji Dan borca (za celu Jugoslaviju) i Dan ustanka u Srbiji. Ko se danas seća tih datuma i zašto su oni značajni ne samo u istorijskom smislu nego za nas danas i ovde u svakom smislu? By the way, svaka čast Crnogorcima oni 13. Jul Dan ustanka i dalje obeležavaju kao državni praznik. Revizionisti, nacionalisti, potomci i zagovornici poraženih kvinsliških postrojbi i ideologija iz perioda najvećeg ratnog sukoba na planeti u istoriji čovečanstva izmislili su narativ po kome je 7. jula 1941. godine Srbin pucao i ubio Srbina pa je po njima to bio početak bratoubilačkog rata a ne borbe protiv okupatora. O, ne, braćo naci-fašisti tog dana je istinski patriota, borac u španskom građanskom ratu na strani rodoljuba i demokratije a protiv fašističkih falangi generala Franka, Žikica Jovanović pucao u službenika Trećeg Rajha, žandarma koji je radio svoj posao za račun nemačkih okupatora a ko je tu bio Srbin najmanje je važno. A to što u ovovremenskim udžbenicima istorije piše drugačije to je ne samo sramota za one koji su ih pisali već i nepopravljiva šteta za buduće generacije. Bitno je da je uvedena veronauka u državne škole. Kakva vremena takvi i običaji. Zato imamo po Beogradu murale nastavljača četničkih ideoloških i političkih fantazmagorija generala Ratka Mladića osuđenog u Međunarodnom (Haškom) sudu pravde zbog ratnih zločina i genocida (u Srebrenici gde se, opet prokleti jul, 11-og obeležava godišnjica tog zločina) na doživotnu robiju. Nedavno su neke naše sudije (verovatno pobegulje iz ludare kad su onomad vrata ostala otključana) rehabilitovali četničkog komandanta Dražu Mihailovića i Nikolu Kalabića, notorne zlikovce iz perioda Drugog svetskog rata koji ovde nikada nije završen jer poraženi bi da budu pobednici i oslobodioci a pravi pobednici se stavljaju na stub srama i proglašavaju okupatorima. To se nigde u svetu nije dogodilo što je još jedan dokaz u prilog naše jedinstvene, srpske, nenormalnosti. Slavimo zločince a zaboravljamo one prave junake, ne marimo za tuđe žrtve a i za naše samo k’o fol, ceremonijalno i patetično a u suštini isprazno bez prave empatije i busamo se, obično po kafanama, u patriotske grudi dok uvek neko drugi gine za „našu stvar“. Zato i ovolika podrška Adolfu Putinu i njegovoj suludoj agresiji na suverenu Ukrajinu. Zato je Srbija jedina država u Evropi koja i dalje ima bliske veze sa Rusijom i koja nije uvela sankcije, ni one simbolične, okupatorima, crnoj ovci savremenog svetskog poretka. Naš Vođa je ponosno izjavio: „E, pa nećemo i šta nam možete“. Kao da smo, gotovo uvek, antiprotivni svemu što je dobro i normalno i gde se civilizovani svet nalazi. Pored nas ovakvih kakvi jesmo neprijatelji nam i nisu potrebni. „Kad zaboraviš juli, i kad sve se desi i prođe, tada bih…“.
Piše: Dragan Karalazić