„Pišem ti, brate, kraće nego uobičajeno, jer imam mnogo važnih novosti“. Ovo nije citat, ali je najpribližnije odgovarajućem početku pisma Fjodora Dostojevskog bratu u Petrograd iz kazamata u Sibiru, gde je bio zatočen.
Veliki pisac, jedan od najvećih u istoriji svetske književnosti, ukazuje uvodnom rečenicom bratu da će mu kratko, ali sadržajno i sa više konkretnih detalja, pisati o svom položaju na robiji.
Zaključak nije teško izvesti: u mnogim obimnim spisima ima manje važnog od suštine, nego i kratkim i sažetim zapisima.
Pišem ovo, imajući u vidu knjigu aforizama „Naše kletve i zakletve“, autora Živorada Žiće Petkovića, jer njegovi najkraći književni zapisi po obimu, ne i po sadržaju, poruci i smislu, odišu baš time.
Tako je razmišljao i recenzent knjige, novinar i književnik Dragan Mićić, kada je napisao: „NAŠE JE NAŠE, MA KAKVO DA JE“.
„Sve dosadašnje knjige aforizama i izreka Živorada Žiće Petkovića slove prisvojnom zamenicom – NAŠE: „Naša vremena“, naša buduća prošlost“, „Naši dani i moći“, Naši savremeni putokazi“, „Naša muka i b(r)uka“, „Naša trpljenja i srtpljenja“, „Naši domašaji i promašaji“, „Naše mudrosti i ludosti“, i ova najnovija – „Naše kletve i zakletve“. Prihvaćene su i priznate kao vrednost svega onoga što nam daje smisao i smernice u životu, ali i onoga što nije baš za hvalu. Naše je vaše, kakvo god da je. Odlika je naših odluka, našeg odnosa prema društvu i pojavama, prema sebi. Odraz je naše ličnosti za uspeh i (ne)zadovoljstva.
„U našim kletvama i zakletvama“ Žića je pokupio vrh vrhova iz njegovih prethodnih knjiga, odabranih i objavljivanih u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iako iz ranijih ciklusa, i dalje su savremeni i – svevremeni. Odbrana su od neprijatnih poriva, akcija ili misli. Jednostavnh i tačnih, duhovitih, ali i zajedljivih: „Graditelji demokratije su voleli državu dok su imali šta za sebe da uzmu“. Zbog ovakvih ali i zbog „Srba različitih vera“, zbog kojih su propale kraljevine SHS i Jugoslavije, DFRJ, FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG, eto i kletve iz srdžbe, besa i očaja. A zakletva da ćemo se dozvati pameti, da gledamo svoja posla: „Poveli su nas u neobrano grožđe. Vreme je da se vratimo svojoj lozi.“
S obzirom na to da je aforističar „NAŠIH“ knjiga sumirao ranije pikanterije, dozvoliću i ja sebi, jer ovo izdanje to zahteva, da se ponovim uverenjem iz ranijih mojih recenzija da je Petković, profesor matematike, znalački stavio slova pod šiber, jer slova snivaju, a brojke ih svode na realnost. Iz obilja njegovh aforizama i izreka pokušavao sam da ponešto skrešem. U nekoliko navrata (pa i na nos) sam se ustremio da „zaoštrim kriterijum“, ali sam ubzo shvatio da je Žića olovku dobro zašiljio… I još nešto: vešt je i u kovanicama, kao što su: bremena, putokazi, domašaji, pa u jednoj reči dve reči: „b(r)uka… Žića i u svakodnevnom životu, pri svakom susretu, u svim prilikama, sipa dosetke kao iz rukava. Zbijenim mislima iz njega izbija nepresušna duhovitost i duhovnost. Što je stariji, to je hrabriji, što mu je kosa belja, to je namerniji da one crne još više ocrni. Ni sebi više nije cenzor. Živi za aforizam, za živu reč koja se pamti i ponavlja. Zato se njegovi aforizmi i naši, današnji, ovdašnji, moji i tvoji… Šabački, čim veli da su „demokratski *čivijaši* dobro izvozali svoje surađane“.
D.F.
