Umesto toliko nam potrebnih: bezbrige, radosti i ljubavi, praštanja i pomaganja, pesme i smeha, vere u ljude i još mnogo toga što se u srpskom jeziku ukupno naziva bogougodnim, suprotnog od stvarnosti, tužni smo svedoci velikih napora da se neutrališu svima vidljivi porazi i beznađa svakodnevnim obećavanjem napretka, blagostanja i nekakvih „velikih i unosnih poslova“.
Naravno velikih i unosnih za strogo zatvorenu družinu, čiji broj članova unapred nije lako pogoditi, ali, konačno, ta družina istorijski nikada nije bila povelika. Oni u zabludi, ne samo ovde i sada, no razbacani u vremenu i po celom svetu, a što ih je uvek najviše, to sasvim izvesno i obavezno, samo možda i ipak prekasno konačno shvate. Belosvetska naplata večito i pomalo kasni, ostaje nekom drugom, ne onom ko se, ne u svoje ime zadužio. Na dugačkom je to štapu za sve kojima je trenutno dobro, a kojih se njima nevidljiva budućnost ne tiče.
Uzalud iskonski pokušaj vladara, u čije se vreme nešto gradi, da se:
„dobro smo se ugradili“ zameni sa: “izgradili“. Znamo da uz svaki posao ide i nagrada onima koji su ga dogovorili. Jedino je pitanje kolika. To pitanje obavezno postavljaju samo neprijatelji i sa njima nema razgovora.
A nisu ga ni platili oni koji se izgrađenim hvale. Zadužbina je nešto drugo, valjda. I tu reč treba izbrisati, nepotrebno kvari nečije hvalospeve. Nema ni početka ni kraja ruganju narodnoj pameti.
Za kraj, zamislite, potpuno je blisko stvarnosti, da se u nekom društvu nepoznavalaca matematičkih istina raspiše referendum o tačnosti Pitagorine teoreme, koju smo učili koristeći simpatičnu rimu:
“Kvadrat nad hipotenuzom, to zna svako dete, jednak je zbiru kvadrata nad obe katete”.
Pozovu se siromasi, zaplašeni, ostrašćeni simpatizeri i naivni ravnozemljaši, i ishod referenduma je daleko od neumoljivih dokaza svevremene ispravnosti navedenog tvrđenja.
Pitagorina teorema, na osnovu rezultata sprovedenog referenduma, više ne važi. A dete srcem brani istinu svoje učiteljice.
I tako, mnogo je toga u običnim, malim željama, nadanjima i snovima, sasvim suprotnog onome što živimo.
U zbirci pesama: „Radost i ljubav“, našeg savremenog pesnika Dušana Stojanovića, je i jedna lepa pesma: ”Kad tad će proći”.
Pročitajte, možda vam neki stih, barem na tren, bude delovao lekovito.
Siniša Mozetić, profesor u penziji
