SRPSKE BROJKE I SLOVA
Uveliko se predsednik Vučić hvali brzonapredujućom ekonomijom, najmanjim padom BDP posle pandemije, i „zlatnim dobom“. Za pet godina, kako se najavljuje, plate će porasti sa 515 evra na 900! Međutim, s obzirom na medijski mrak u Srbiji, a to predsednik Vučić zna kako da to obezbedi jer je bio ministar informisanja u najgore doba po ovu delatnost, nikako da se čuju pravi i ugledni ekonomisti. Da bi se taj cilj dostigao to do sada nikome nije pošlo za rukom, pa da se otvore sve sami rudnici zlata, otvori najjača industrija automobila u povesti sveta, nema šansi! Pa sad kad BDP Srbije iznosi oko 47 milijardi evra, sa zaduženošću oko 25 milijardi evra, sa sedam miliona stanovnika čija kupovna moć, paritetno, iznosi oko 19.000 dolara, sve će se to naizgled uzvitlati ogromnim rastom za pet godina. No, prećutkuje se uveliko ulaženje u zaduženost sa Kinom, negde oko sedam milijardi evra: auto-putevi, železnica, i to pod obavezom da ove radove izvode njihove kompanije. Srpskim putarskim i sličnim firmama tek mrvice ostaju. Najavljuje se i metro u prestonici: prvobitna cena bila je dve, pa četiri i najnovija čak šest milijardi evra. Ovi veliki poslovi, po ustaljenoj praksi, daju se bez tendera, pa onda ne čudi, na primer, karambol u Grdeličkoj klisuri, ili da Moravski koridor „poraste“ za oko 250 miliona evra. Ubrzanim zaduživanjem samo bi kamate narasle na pola milijarde evra godišnje, što je i za ovako ambiciozno naprednu Srbiju ipak malo previše. Međutim, u svemu ovome nema zdrave osnove za privredni rast. Državni vrh favorizuje strane kompanije subvencijama, a domaće guši. Primera radi za „Rauh“ u Koceljevi za zapošljavanje 30 radnika dato je 2,1 miliona evra, za fabriku čokolade po 30 hiljada evra po radniku, za „Meitu“ sličnu sumu, ukupno negde oko 600 miliona evra, a da prave analize nema. Jeste da su velike strane investicije, ali su to uglavnom neki doradni, manuelni poslovi, koji ne doprinose industrijskom i privrednom razvoju Srbije. Čak i tamo gde su potrebna manja a efektna ulaganja, na primer u agrar, država se izmakla. Smanjene su subvencije po hektaru sa 12.000 na svega četiri hiljade dinara, velika su kašnjenja u stočarstvu, a u Vojvodini država je postupila maćehinski prodajući zemlju Arapima ispod cene ili dajući je u najam. Zaboravlja se da time čitava područja odumiru, da nema seoskog stanovništva, da Srbija time nestaje ubrzanim ritmom. Ona prava rezultanta privrednog i društvenog ambijenta Srbije je da mladi i pre svega stručni ljudi odlaze u inostranstvo. Ne samo zbog bolje zarade već uopšte zbog sveopšteg beznađa, bezakonja, partokratije, korupcije, kriminala… Pretpostavlja se da oko 50.000 onih koji bi doprineli razvoju Srbije, i nadasve onih koji rađaju decu, ode nepovratno iz Srbije. Mnogi od njih ogorčeni upravo ovom srpskom političkom zbiljom. A podaci su surovi: godišnje umre oko 103.000 stanovnika, a rodi se oko 66.000 beba. Ali, posebno opominjuće je što je prosek starosti stanovništva nešto manji od 44 godine, i jedino su stanovnici Italije i Nemačke u proseku stariji. A tu je i pandemija, za koju se ne zna koliko će trajati i kako će se sve ovo završiti. Nemačka, kao najača ekonomija Evrope, zabeležiće gubitak od oko šest odsto, slično kao u najvećoj ekonomskoj krizi 2008-2009, a za oporavak, kako optimisti predviđaju, trebaće joj nekoliko godina. I to sa BDP većim od tri hiljade milijarde evra, i sa platama od oko tri hiljade evra. Izgleda uzaludno hvaljenja predsednika da smo bolji od Nemačke.
D.E.