Srpski fudbal nasušni
Jeste da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu, da FIFA ima više članica od Ujedinjenih nacija, i da stoji zabrana uplitanja politike u fudbal, ali ovde u Srbiji odavno fudbal nije to što bi trebalo da bude. Dokaz su i poslednja zbivanja u sedištu FSS, ljuta borba dve struje da očuvaju vlast gde ima mnogo novca i malo odgovornosti. I to posle sramne smene Slaviše Kokeze, koji je oličenje onoga što fudbalska organizacija sebi ne sme da dozoli. Pre svega tu je došao zaslugom Aleksandra Vučića, a bio je nedostojan te funkcije kao bivši konobar i telohranitelj koji naprasno postaje vlasnik najprofitnijih preduzeća. U dosluhu sa državom pominje se da je „težak“ nekoliko stotina miliona evra, više i od samog Dragana Đilasa i njegovih famoznih 619 miliona evra. Ali, te “Kokezine pare” stečene uz pomoć Uprave carine je pomenuo predsednik države Vučić, a istražne službe do sada ni makac, ostalo je poslovično ćutanje. Da je trulo, trulo je… Primer je i zatvorski osuđen fudbalski sudija za nameštanje utakmica, UEFA se bavi nameštanjem nekih ovdašnjih utakmica… Svakao ni pre nije bilo baš sjajno. Od onih vremena jake SFRJ, kad je „Partizan“ bio u rukama JNA a „Zvezda“ Tajne službe i policije. Ali, nikada ovako otvorena gramzivost, primitivnost, i otvoreni uticaj politike nije bio toliko izražen. Jer sport i fudbal imaju elemente morala, vaspitanja mladih, i naravno – fer plej. Desilo se da navijači postanu najvažniji čimbenici u klubovima, i to pre svega u političke svrhe. Zato vođe navijača imaju vile na Dedinju, putuju na utakmice i u inostranstvo, diluju drogu, uostalom videlo se šta je sve radila navijčka horda Velimira Belivuka. Nije bila dovoljna opomena što je prekinuta utakmica u Italiju zbog upada navijača, reprezentacija kažnjena, a slično je bilo i u Beogradu posle skidanja onog albanskog drona. Čudno je da se možda sem izjava Nemanje Vidića malo ko od fudbalera osmelio da ukaže šta sve ne valja u srpskom fudbalu. A zapravo ništa ne valja. Počev od navijača, jer su oni već učestvovali u ubistvima i brojnim kriminalnim radnjama. Na primer prošle godine u bakljadama za vreme policijskog časa, ili prošle subote u masovnim tučama i nerdima prilikom proslave titule „Crvene zvezde“. I sam Aleksandar Vučić rekao je da ne može tu ništa da učini. Međutim, ono što državu čini državom upravo su red i zakoni. Tu je primer iz Engleske, nekada sa najbrutalnijim navijačima koje je premijerka Margaret Tačer efikasno ukrotila. Navijači dolaze na utakmice sa decom, sede na dva-tri metra do igrališta, i to bez ikakve ograde, nema policije, nema baklji, jer za to, kao i kod nas, su propisane stroge zatvorske kazne! Takođe, ovde nije rešen ni pravni status klubova. Načelno Srbija je u kapitalizmu, ali su klubovi ostaci društvenog vlasništva. Zato ih vode političari, tipa Milorada Vučelića, koji bi trebalo da je lustriran zbog onih ratnih dnevnika RTS, ili Zvezdan Terzić, koji desetak godina nije tražen da se nastavi sudski postupak protiv njega. Ovde se vrte velike pare a klubovi dužni, dok se razni menadžeri preplaćuju. Počev od „srpske majke“, Cece Ražnatović, koja je nosila nanogicu zbog uplitanja u prodaju igrača. I posle one sjajne titule svetskih šamiona u mlađoj kategoriji, na Novom Zelandu, nadasve pobede nad Brazilom, Srbija nastavlja svoj fudbalski sunovrat. Ništa se ne menja, mladi igrači se nemilice prodaju, liga očajna, sa samo dva-tri kluba koja se odista nadmeću, jeste da je pandemija učinila svoje, ali ni pre nije bilo masovnijih poseta izuzev večitih derbija ili utakmica sa beogradskim nosiocima titula. Bilo je superligaša sa dvesta gledalaca. Šabačka „Mačva“ se može pohvaliti da je imala u proseku više od dve hiljade gledalaca, a sa „Zvezdom“ i „Partizanom“ prepune tribine. I tu se videlo šta je srpski fudbal. Za „partizanovce“ odvajaju se tri lokacije sa policijom između njih da se ne potuku, ili kada „zvezdaši“ popale na stotine baklji… Sve to, naravno, čuvaju na stotine policajaca čak i žandarmerija u punoj opremi, a nekada je red na „Mačvinom“ stadionu održavalo sedam policajaca i jedan službeni pas. To nije fudbal gde će ljubitelji ove igre doći sa svojom decom. I da nema ništa bolje novo, štaviše, predsednik Vučić pominje izgradnju Nacionalnog stadiona od barem tristotinak milona evra, i čak osam lokalnih stadiona, po nekoliko desetina miliona evra. Verovatno bi to nešto doprinelo jačanju fudbala u Loznici, Zaječaru, Valjevu i još negde, ali ozdravljenja srpskog fudbala nema bez ozdravljenja prava, morala i kulture…
D.Eraković