Rijaliti Srbija
Počelo je, počelo! Najvažnija sporedna stvar na svetu postaje zaista najvažnija a svi znate da je reč o – fudbalu, naravno. Svetsko prvenstvo u Kataru počelo je na izmaku jeseni a trajaće usred zime, kad mu vreme nije, ali tako je to kada se za domaćina odredi pustinjska zemlja gde su dnevne temperature tokom leta katastrofalno visoke pa je napravljen presedan.
Kako i zašto Katar neka su od pitanja koja su bila važna dok fešta nije krenula da se kotrlja a sada jedino što zanima prave ljubitelje fudbala je igra na terenu. Kada budete čitali ove redove već će biti odigran dvocifren broj utakmica, znaće se malo više o očekivanjima favorita i nadama autsajdera a „orlove“ tek čeka duel sa „kariokama“.
U našoj sportskoj a i široj javnosti stekao se utisak da naša reprezentacija ima velike šanse za dobar plasman. Ekipa izgleda kompaktno, timski duh je na zavidnom nivou, selektor Piksi Stojković ima potreban autoritet a igrači solidan kvalitet pa zašto onda, uz malo sportske sreće koja navodno „prati hrabre“ da ne doguramo recimo do… do… do – finala! Koliko smo mi kao nacija nerealni to je fenomen poznat u stručnoj literaturi pa ne čude prevelika očekivanja od naših fudbalera koje poznavaoci nogometa širom sveta ne ubrajaju u favorite za visok plasman, čak suprotno.
Realno, ako prođemo grupu (Brazil, Kamerun, Švajcarska) treba svi da se udaramo nogama u donji deo leđa i da zadovoljno pljeskamo ručicama. Nije ova naša loptačka ekipa elita svetskog fudbala („zlatna sredina“, prosek), mi, da se ne lažemo, nemamo vrhunske majstore fudbalske igre (kakav je bio baš, baš, spomenuti Piksi), jeste da Mitrović i Vlahović umeju da dadnu gol na mnogo načina i da Tadić i Sergej (Milinković-Savić) poseduju zavidno poznavanje suštine igre i određeno majstorstvo u nekim momentima ali momci u odbrani ne ulivaju preveliko poverenje, sve u svemu, što bi u školi rekli – dobar 3 a uz veliko zalaganje („srce na teren“) to može da dobaci do 3 plus i to je to.
Međutim, fudbal je čudna igra i ponekad splet(k)om okolnosti može da dođe do neočekivanih rezultata. Važno je da naša momčad bude hrabra i da da sve od sebe pa šta bude-biće. I da se ne opterećuju očekivanjima koja stižu kao lavina od kuće jer im taj teret na leđima nipošto nije potreban.
Tako je ovdašnja javnost euforično doživljavala košarkašku reprezentaciju na ovogodišnjem Evropskom prvenstvu kao sigurnog osvajača zlatnog odličja (mi imamo Jokića, bre) pa je bilo – puf, ćorak.
Retko kada bude milo što se babi snilo. A pogotovo što je u fudbalu izuzetno jaka konkurencija, svi znaju da igraju i taktički i tehnički i mnogo je majstora igre na sceni. Ono što je važno je da mi građani i građanke, narod Srbije, kao navijači budemo uz naše momke, da se u sledećih mesec dana posvetimo fudbalu, igri, i svemu u vezi onoga što se bude događalo u Kataru i da malko odmorimo mozak od naših svakodnevnih budalaština i problema, da turimo na ignor Predsednika Svega i njegova sma(t)ranja kao i ostale stvari za koje ima vremena posle. Uvek ima neko posle.
A ovo i ovakvo svetsko prvenstvo u fudbalu je sada i nikad više. Našim „orlovima“ sve najbolje na „pustinjskoj travi“ u Dohi a našem narodu da smanji malo doživljaj i uživa u loptanju kao i ovima što ratuju da se bar trunku primire i budu normalni. Ima dana za megdana.
Sada je vreme za bal a kada je već bal neka onda bude – fudbal!
Piše: Dragan Karalazić
