U susret 23. maju, na Slaviji
Za subotu, 23. maja, studenti su pozvali na ponovno okupljanje na Slaviji. Ne slučajno, na mestu najvećih okupljanja u novijoj političkoj istoriji Srbije, i bilo bi vreme da se stavi tačka na ovaj kriminalni režim. Podsećanja radi počelo je 22. decembra 2024, kada se više od sto hiljada građana okupilo da oda počast stradalima u padu nadstrešnice u Novom Sadu. Još impesivniji bio je skup 15. marta prošle godine, sa više od tri stotine hiljada građana, i koji je naglo prekinut upotrebom zvučnog topa. Za to niko nije odgovarao, niti se slučaj dobio epilog uprkos zahtevima relevatnih međunarodnih organizacija, dok je to režim bacio pod tepih angažovanjem ruske bezbedonosne agencije i prebacivanjem na osnovno tužilaštvo koje i nema nameru da to ispituje.
Onaj Vidovdanski skup, takođe veoma impresivan, protekao je u znaku zahteva studenata za raspisivanjem izbora i davanjem „zelenog svetla“ za građanski otpor i zborove. Međutim, još tada usledila je neviđena policijska brutalnost, koja traje do današnjih dana ne samo prema studentima već i pobunjenim građanima. Tako se desilo prebijanje omladine i građana 14. avgusta u Valjevu sa elementima torture i mučenja, upotreba suzavca i upad u studentski kampus u Novom Sadu petog septembra, i mnoga druga nepočinstva…
Studentski otpor prešao je u novu fazu potpisivanjem podrške građana 28. decembra. Tada je 400.000 građana jasno stalo na stranu studenata, a iz toga je proizašlo nedavno deljenje nalepnica „Studenti pobeđuju“, više od milion, koje su postale trn u oku režima, i od kojih nema odbrane. To se vidi po nesumnjivoj podršci na skupovima po ulicama i trgovima ne samo u Srbiji već i u svetu, ali i glasnim odobravanjem vozača na putevima, i takva pozitivna atmosfera ne može se sakriti onim što radi režim i njegova propagandna mašinerija.
Svojevrstan zahvat je štampanje na majicama, kačketima, torbama i drugim predmetima sa jasnim opredeljenjem građana, jer to je u domenu ličnog i dragovoljnosti, nešto više od pukog navijačkog dresa. Za razliku od onog nezavršenog skupa 15. marta, kada su bili zaustavljeni vozovi, međugradski i gradski saobraćaj u prestonici, ovoga puta su prilike itekako drugačije, zborovi građana daleko organizovaniji, zahtevi jasni i nedvosmisleniji, pre svega za održavanjem prevremenih izbora. Uostalom, to je osnovno građansko pravo, onih koji po Ustavu imaju najvišu, suverenu vlast.
Nedavni lokalni izbori pokazuju koliko studenti uživaju poverenje građana, i jasno su rekli da izlaze sami bez prtljaga opozicije koja je razjedinjena i gde pojedine stranke olako pogaze reč. Ta ogromna uložena energija, prepešačenih stotine hiljada kilometara, noćenja pod vedrim nebom, svakodnevim obilaskom najzabitijih krajeva, razgovorima sa građanima, i nadasve više od hiljadu studenata prebijanih, hapšenih, optuživanih za rušenje ustavnog poretka ili napada na službena lica, trebalo bi da rezultira nedvosmislenim poverenjem većine građana Srbije.
Uostalom, studenata nema na listi kandidata, oni samo žele uređenu državu gde isntitucije rade svoj posao, a ne ovo u šta se Srbija pretvorila. A upravo ovih dana cela zemlja svedoči o tesnim vezama države sa mafijom. Umešanost načelnika beogradske policije Veselina Milića u obračunu osvedočenih kriminalaca, samo je vrh ledenog brega kriminala, a onaj nadležni za raspisivanje izbora po ko zna koji put relativizuje odgovornost i duboku društvenu krizu.
Ni za Đurđevdan, ni dve nedelje posle, ne izjašanjava se, iako je obećao datum raspisivanja izbora. Skup u subotu je prilika da mu se ne dozvoli novo razvlačenje i cinculiranje, jer su izbori jedini način da se izađe iz ovog kolopleta kriminala, bahaosti i nesposobnosti režima koji uništava Srbiju.
Dragan Eraković
