Nezgodno je kada se čovek probudi u pet, ne može ponovo da zaspi, a radi tek drugu smenu. Još je nezgodnije što mu je telefon pri ruci, a on bez zagnjurenosti u sopstveni jad voli da bistri svet oko sebe. Tako nastaju razne analize. Kao, recimo, ova:
JEZIK SPASENjA: KAKO VLAST KORISTI REČ DA PROIZVEDE STRAH I NADU
U svakom političkom govoru postoji ono što se kaže. I ono što se time radi, odnosno postiže. Razlika je najvažnija upravo onda kada političar ne opisuje stvarnost, već je konstruiše. Najavljujući da će „sledeća godina biti najbolja u istoriji Srbije“ i istovremeno tvrdeći da je „uspeo da zemlju sačuva od svakog ratnog sukoba“, predsednik ne nudi informaciju. On kreira emocionalni prostor u kom se politika može odigravati, tj. prostor u kom je strah pretpostavka, a nada nagrada.
To je jezik koji klasični lingvisti nazivaju performativnim, a savremeni analitičari – političkom tehnologijom.
I. Reči koje ne opisuju, već tresu
Fraza „najbolja godina u našoj istoriji“ ne može se proveriti. Ne može se izmeriti. Ne oslanja se ni na jedan pokazatelj. Ipak, ona odlično deluje: ona vibrira. To je jezik koji ne nudi podatke već pokreće nadu, kao mantra.
U istom dahu stiže i druga poruka: „dok sam ja na čelu, šanse za rat su gotovo nikakve“.
Naizgled smirujuće, ali duboko uznemirujuće. Da bi se govorilo o „gotovo nikakvim šansama“, te šanse moraju da postoje. Govor sam unosi pretnju, da bi potom ponudio zaštitu.
Ovo nije novina. Mnogi lideri, od istočnih evropskih do bliskoistočnih, koristili su isti obrazac: istovremeno najavljuju istorijski napredak i neizbežnu opasnost. Emotivni amplitudni zamah između straha i nade stvara osećaj da je vođa jedino sidro u nemirnoj vodi.
II. Pretpostavke koje ne umemo da vidimo
U teoriji jezika najopasnije nisu izgovorene tvrdnje, već pretpostavke koje ih nose.
U rečenici „sačuvao sam Srbiju od rata“ implicitno stoji:
– da je Srbija bila na pragu rata,
– da je opasnost bila realna,
– da institucije nisu imale kapacitet da to spreče,
– da je jedan čovek odlučio ishod.
To je arhitektonski ozbiljna tvrdnja. I opasna.
Jer ako mir zavisi od jedne osobe, onda institucije nemaju nikakvu funkciju. A država postaje produžetak ličnosti, ne poredak.
Ovo nije usamljen slučaj. I u prethodnim obraćanjima, od najave ekonomskog sloma do apokaliptičnih scenarija o Kosovu, predsednik koristi isti mehanizam: najpre unosi pretnju kao datost, potom je neutrališe sopstvenom ulogom.
III. Publika kao instrument: emotivno poravnanje
Poruke o „najboljoj godini“ i „gotovo nikakvoj šansi za rat“ nisu suprotstavljene. One su pažljivo kalemljene. Strah daje snagu nadi. Nada daje smisao strahu. A na preseku ta dva osećanja stoji političar kao noseća greda čitave konstrukcije.
U savremenim analizama diskursa ovo se zove attunement: sposobnost da se lider podesi na emocije zajednice. No, u našem slučaju, to nije slušanje već podešavanje tuđih emocija. Ne registruje se raspoloženje naroda, nego se proizvodi.
Slične strategije videli smo kod Orbana posle migrantske krize ili kod Miloševića 90-ih: kad god se javnost umori, lider ponudi kombinaciju neizvesnosti i spasenja.
IV. Harmonija bez dijaloga
U ovom govoru postoji i drugi sloj: narativ o jedinstvu.
„Nemamo rat, naša deca ne ginu, mi smo mirno prošli period provokacija.“
To je poziv na harmoniju. Ali ne onu koja se gradi razgovorom, već onu koja zahteva tišinu. Harmonija u kojoj nema mesta pitanju: ko je pretio, kada, kako, zašto?
Ovde harmonija nije dogovor nego disciplina. Lider govori — narod se složi. U tom poretku kritika nije dijalog nego poremećaj.
V. Hastl: govor koji uvek pobeđuje
Možda najzanimljiviji element govora jeste ono što lingvisti zovu hustle: govor koji znači sve i ništa, govor koji se ne može ni proveriti ni oboriti.
„Gotovo nikakve šanse za rat“
„Najbolja godina u istoriji“
„Nikada vas nisam lagao“
„Provocirali su nas svakodnevno“
Nijedna rečenica ne nosi proverljivu granicu. Ali svaka nosi emocionalni impuls. I zato ovaj govor uvek pobeđuje: ako se pretnja obistini, lider je bio u pravu; ako se ne obistini, on je pomogao da se ne obistini.
Sličan mehanizam koriste i drugi populisti: Erdogan, Netanjahu, pa čak i Tramp, koji je redovno najavljivao „haos koji samo on može da spreči“. Ali kod nas je ta strategija usavršena: ona je tiha, kontekstualno pametna, emotivno precizna.
V. Lider kao spas i sudbina
Govor u kojem jedan čovek istovremeno obećava najveći napredak i odsustvo najveće opasnosti nije politički govor. To je oblikovanje uloge. I to ne bilo koje uloge već uloge spasitelja.
Jedna rečenica gradi budućnost: „najbolja godina u istoriji“. Druga gradi prošlost i sadašnjost: „ja sam vas sačuvao od rata“. A obe zajedno grade zavisnost: „sa mnom ste bezbedni i uspešni“.
U tom narativu država nije institucija. Ona je telo.
A političar je njen jedini imuni sistem.
VII. Zašto je ovo problem?
Ne zato što je predizborno.
Ne zato što je efektno.
Ne zato što je manipulativno.
Već zato što je opasno.
Jer kad se mir objašnjava kao lični uspeh, a budućnost kao lični dar, onda država prestaje da bude sistem. Ona postaje lična svojina.
A kad je država lična svojina, onda je sve što ne služi vlasniku — neprijatelj.
To nije demokratija.
To nije ni klasični autoritarizam.
To je jezički režim u kojem jedna reč zamenjuje instituciju, a jedna emocija – politiku.
EPILOG
Govor predsednika nije samo govor. On je mehanizam.
■ Strah kao uvod.
■ Nada kao nagrada.
■ Zahvalnost kao obaveza.
■ Lider kao jedini posrednik između opasnosti i spasenja.
To je jezik spasenja.
A jezik spasenja uvek ima jednu cenu:
da narod prestane da govori svojim rečima i da počinje da misli tuđim.
Jovica Radović
