Nasilni jezik nije samo pitanje stila. On nije samo pogrešan ton u političkom govoru. On je, pre svega, simptom dublje bolesti javnog prostora.
Kada predsednik, ministar ili bilo ko ko ima vlast nad mikrofonom upotrebi reč poput bitange, izdajnik, plaćenik ili šugavi novinar, ta reč ne ostaje u vazduhu. Ona ulazi u ljude, kao toksin u krvotok.
Jezik moćnih je, hteli mi to ili ne, slagali se s tim ili ne, jezik sa posledicama.
On ne deluje samo u trenutku kada se izgovori. On deluje i kasnije, u rečenicama drugih ljudi, na ulici, u komentarima, u komšijskim raspravama.
Kada vlast legalizuje uvredu, društvo legalizuje nepoštovanje.
A kada se nepoštovanje ustali kao normalan govor, kao što je kod nas, svako drugačije mišljenje postaje rizik.
I. Tri lica nasilnog jezika
Politički jezik nasilja pojavljuje se u tri prepoznatljiva oblika.
1. Etiketirajući govor
Kada se neko proglasi izdajnikom, to nije dijagnoza. To je izopštenje.
Takva reč ne opisuje ponašanje, već ukida identitet.
Izgovorena s pozicije vlasti, ona prestaje da bude emocija i postaje instrument.
Ona deli građane na „naše“ i „tuđe“, na „vredne“ i „nepostojeće“.
Jednom kada se reč „izdajnik“ normalizuje, sve se može etiketirati: novinar, umetnik, nastavnik, lekar, komšija.
2. Omalovažavajući govor
Reči kao bitanga, lenjivac, propalica služe da građane podsete na sopstvenu beznačajnost. To je jezik koji ne ubeđuje, nego disciplinuje.
Uvreda s vrha proizvodi hiljade mikrouvreda u društvu: u školi, u komentarima, u porodici. Vlast koja vređa postaje model ponašanja i time pretvara javni prostor u produžetak vlastite agresije.
3. Paternalistički govor
„Ja vas razumem, ali vi ne razumete sve.“ Ovaj ton nije direktno nasilan, ali je duboko manipulativan. On lišava građane autonomije, predstavljajući ih kao nesvesne ili naivne. To je oblik simboličke infantilizacije: vlast kao roditelj, narod kao dete. Tako se ukida ravnopravnost u dijalogu, tj. svaka kritika postaje neposlušnost, svaka sumnja nezahvalnost.
II. Politička i psihološka šteta
Štetnost ovakvog jezika nije samo moralna, već psihološka i sistemska.
1. Štetnost po pojedinca
Svako ko dugo sluša agresivan jezik vlasti prolazi kroz tri faze reakcije:
Strah: čovek oseća da svako neslaganje nosi rizik.
Bes: nasilje jezika budi potrebu za osvetom. Tako se žrtva pretvara u novog nasilnika. Apatija: kad shvati da njegov glas ništa ne menja, čovek počinje da ćuti. To je najopasnija posledica. Društvo bez nade ne mora se ni cenzurisati, ono se samo-cenzuriše.
2. Štetnost po kolektiv
Jezik koji stalno deli na „mi“ i „oni“ proizvodi emocionalni totalitarizam:
samo jedno osećanje je dozvoljeno: lojalnost.
U takvom društvu čak ni podrška nije dobrovoljna, već ritualna: ljudi ne veruju više u politiku, ali ponavljaju njene reči jer su ih usvojili kao zaštitu od izopštenja.
3. Štetnost po institucije
Kada državni vrh redovno koristi vulgarnost, on normalizuje nekulturu kao oblik moći. Poručnik u policiji, direktor škole ili načelnik službe koji viče na podređene samo primenjuje lekciju s vrha.
Tako jezik razara vertikalu odozgo naniže, odnosno institucije postaju akustični odraz jednog glasa.
III. Od javne reči do javnog straha
Nasilni jezik uvek proizvodi dvostruki efekat: agresiju i tišinu.
Jedni preuzimaju ton i počinju da govore s istom grubošću; drugi se povlače, ne želeći da rizikuju. I tako se javni prostor puni zvukom, ali prazni smislom.
Svi govore, niko više ne sluša. Ljudi prestaju da koriste reč kao sredstvo razmene (transakcije), i počinju da je koriste kao štit.
Umesto da se rečenicom prenese misao, ona postaje sredstvo samoodbrane:
„Neću da se mešam.“ „Ma, svi su isti.“ „Ćutanje je zlato.“
To nisu životne mudrosti. Naprotiv, to su tragovi kolektivne traume.
IV. Jezik kao ogledalo stvarnosti
Politički govor nasilja nije odraz snage, nego ogledalo slabosti.
Jer ko mora da vređa, taj više nema argument. Ko mora da deli ljude, taj je već izgubio mogućnost da ih ubedi. Svaka uvreda izgovorena s vrha vraća se kao odjek u svakodnevici. Niko ne može izgraditi demokratsko društvo jezikom prezira.
Demokratija je, pre svega, način govora, odnosno uvažavanje drugog kao nekog ko sme da ti odgovori.
V. Izlaz: jezik poštovanja
Protiv nasilnog jezika ne može se boriti istom agresijom.
Jedini lek je jezik poštovanja i jasnoće, tj. govor koji ne vređa, ali ni ne pristaje na neistinu. To nije „mekši ton“, već viša forma snage: sposobnost da se istina kaže bez potrebe da se neko ponizi. Vlast koja ne vređa, ne gubi autoritet.
Ona dobija nešto retko, to je poverenje. A društvo koje ponovo nauči da govori bez mržnje, dobija ono što je izgubilo: veru u reč (Logos, obraz).
Jovica Radović
