Rijaliti Srbija
Neko, očito dobro obavešten i upućen u materiju a pre svega realan do koske, nekoć je rekao: Srbija je mnogo lepa zemlja ali ljudi ne valjaju ništa.
Pravo u „sridu“, a?
Nije prijatno za osetljive Eustahijeve trubice pučanstva serbskog, zar ne. Narod ovdašnji poseduje o sebi visoko mišljenje, ničim izazvano, naizmenično kroz istoriju igra ulogu žrtve i mitskih heroja, kurči se i gde treba i gde ne treba preko svake mere a ima patološki strah od promaje i naravno skoro uvek bira najgore da ga predvodi i predstavlja.
Ima izuzetaka, jasno, ali oni kao i obično potvrđuju pravilo.
I onda se, ona manjina dobrih i normalnih, iščuđava kako je moguće da nam se dešava ovo što nam se događa, da li smo to zaslužili i ko je kriv u opštoj gužvi.
Nikada ne treba smetnuti s uma da je Srbija zemlja čuda i da je u njoj sve moguće, i o-da itekako smo sve ovo zaslužili a uglavnom smo sami krivi za to. Pa, zaboga, velika većina od nas sadašnjih smo potomci onih nesretnika, onih „hrabriša“ što su 400 godina prodavali decu Turcima u janičare (a malo su ih ovi i otimali) za manji porez i dodatne beneficije, šetali opanke agama i begovima, šurovali sa okupatorima svih boja kad god je bilo prilike, izbegavali vojnu obavezu u odbrani otadžbine – „rado ide Srbin u vojnike, dva ga vuku a trojica tuku“, one najbolje među nama lako zaboravljali – „sve će to narod pozlatiti“ a slavili prevarante i ubice (slučaj Nikola Pašić, slučaj Miloš Obrenović…), njima podizali spomenike na našu večnu sramotu, sarađivali sa neprijateljima našim pa posle u istorijskim čitankama tu kolaboraciju nazvali „pokretom otpora“ a prave borce za slobodu a protiv najvećeg zla u povijesti čovečanstva (fašizam) izbrisali kao gumicom, naružili ih najstrašnije e da bi se izdaja prodala kao čin patriotizma, ujutro se žestoko zaklinjali u Tita i Partiju a već popodne okrenuli ćurak naopako, nagrnuli u crkve a da je malo ko znao čestito da se prekrsti, okrenuli se nacionalizmu i pravoslavlju, upropastili državu poštovanu svuda u svetu za koju su najbolji dali svoje živote a zarad jevtinog domoljublja, lažnih mitova i legendi u desetercu i istorije koju su na kraju napisali poraženi.
Najveće zlikovce, potstrekače i inspiratore ratova 90-ih godina prošlog stoleća (osim jednog), nismo kao većina pristojnih naroda bacili u ropotarnicu istorije, na đubrište civilizacije gde i pripadaju već smo ih ne samo rehabilitovali već i izglasali na slobodnim i poštenim izborima 2012. godine (koji moroni, imbecili i idioti) da nas vode, kako vidimo, pravo u propast.
Videti pod: Aleksandar Vučić.
I sad smo tu gde smo i sve nas je manje, hvala Bogu za to jer ovakvi jadnici nisu ni zaslužili ne svetlu nego bilo kakvu budućnost. Pametniji će u još većem broju odlaziti odavde, bravo za njih, a ovaj ološ koji ostane ovde zajedno sa svim tim Vijetnamcima, Kinezima, Arapima i ostalim „Slovenima“ imaće vlast po svojoj meri – lošu, nesposobnu i opasnu po okolinu.
Sirotinja raja će po zna koji put sve da istrpi, otćuti i odspava. „Veži konja gde ti gazda kaže“, radi šta ti se naredi, ne talasaj i ne, nemoj slučajno da misliš svojom glavom – to je najstrože zabranjeno.
Ovde se 90% stanovništva prodalo uglavnom za male pare (samo vrh kriminalne organizacije SNS skida kajmak), korupcija je kao rak premrežila celokupno društvo i sve državne institucije, svi nešto muljaju, kraduckaju, prduckaju, „jedu govna i sanjare“, najgore su one bradonje u mantijama na čelu sa Patrijarhom iako imaju najveću popularnost međ’ narodom (ili je to baš očekivano i prirodno) koji se u sve mešaju kao onomad kada su blagosiljali zločince i primali od njih krvave pare, reči i značenja kao što su moral, empatija, solidarnost, ljudskost za Boga miloga, su se potpuno izgubila u magli našeg očaja, kič i šund su postali standard, novac merilo svih stvari a budale donose odluke u naše ime a na našu štetu dok im mi aplaudiramo nesvesni svoje nesvesti, za to vreme deca nam se ubijaju po školama a ona šaka jada dobronamernih ali naivnih misli i nada se da će šetnjama od dva sata jednom nedeljno „protiv nasilja“ uzdrmati sistem ogrezao u nasilju i kriminalu i besprizornosti, u prvom redu Šefa napredne mafije a onda i njegovih saučesnika od botova, tog najnižeg oblika života u lancu ishrane, do „bumbara“ domaćih i inozemnih koji kreiraju politiku i kontrolišu tokove novca.
A tu su i naši vrli „prijatelji“ ambasadori istočni i zapadni koji čuvaju našeg Gospodara od nas, puštajući da nas banda truje preko svojih medija kao da nismo dovoljno pokvareni i nedostojni pa nas treba dodatno pokvariti, ovu ružnu verziju lepih bajki gde se junaci boje i sopstvene senke i gde im se svi smeju i gde je car go ali to niko ne vidi.
I ta priča kako je narod ovde dobar i gostoljubiv i bogobojažljiv, vredan i radan. Koja se prodaje po cenama sa buvlje pijace već se smučila i onima koji su tu veliku laž smislili ali dok vrši posao nema potreba da se bilo šta menja. Uz malo samokritičnosti ne bi bilo teško priznati, najpre sebi a onda i drugima, da bi bar svaki drugi građanin ili građanka naše zemlje ponosne bez problema i pardona prodao/la i rođenu majku zarad koristi sopstvene guzice. Bez stida i srama.
A onda bismo hteli da nam vlast bude bolja i da nam opozicija bude bolja i da nam svima bude bolje, makar onako kako je to u „belom“ svetu, na Zapadu koji mrzimo iz dna duše dok obožavamo majčicu Rusiju i tetku Kinu, da nam život bude „Švajcarska“.
E, jebi ga, ne može da bidne.
Tamo su ljudi prvo od sebe napravili dobre ljude a onda i dobre zajednice, uređene gde vlada pravo i zakon, demokratija i sloboda. Tako se dostiže standard koji nama ovakvima izgleda nedostižan, tzv. nedosanjani san. A jesmo li mi radili na tome ili smo se svo vreme zajebavali i sada ubiramo plodove svojih „pametnih“ odluka kroz istoriju koje su oblikovale naš mentalitet i karakter. Mi više živimo u prošlosti nego u sadašnjosti gde ponavljamo greške i gluposti koje smo tada pravili a nikada ništa nismo naučili.
Pametniji narodi prošlost drže tamo gde joj je i mesto – u prošlosti a u svom jedinom životu sada i ovde se trude da stvore najbolje uslove za život za sebe i svoje potomke i budućnost koja neminovno dolazi. Ne zamlaćuju se stalno tlapnjama o tome šta je bilo i kad bi bilo da je bilo ovako ili onako, „pobeđujemo u ratu a gubimo u miru“, ne preispituju se kao nenormalni o tome „majku mu jebem, ko je prvi počeo“, koriste druge parole jer važnije stvari njih brinu i trude se da ih rešavaju.
Sve to govori o nedostatku inteligencije u našem nacionu i to ne samo kod prostog, neobrazovanog i primitivnog, puka već i kod „elite“, najumnijih glava našeg plemena (apsurdna je činjenica da je ta tzv. elita možda i najgori sloj/soj društva i da više šteti nego što koristi i to oduvek).
To je jedan od pokazatelja da nam nema spasa.
Jer, neće valjda oni sa dna kace a što je u sadašnjem trenutku i baš ovde slučaj sa vladavinom naprednjaka, da vode državu i društvo u bolju budućnost. I da nisu toliko pohlepni, gramzivi, nesposobni i zli to jednostavno nije moguće.
Njih je ipak moguće promeniti, jednog dana, na ovaj ili onaj način ali narod nije tako da dilema oko koje se lome koplja u besposlenoj javnosti da li treba nastaviti šetnje i proteste nezadovoljnih građana i građanki protiv „ovoga“ kao do sada ili radikalizovati celu stvar (šta god to značilo) zapravo i ne postoji jer nije bitno.
Kao što nije bitno da li će i koja opozicija pobediti na nekim izborima kada će sistem ostati isti jer odgovara većini, i onima koji su na vlasti i narodu koji je na njega navikao i ne želi da ga menja.
U stvari, u ovoj zemlji niko ne želi da promeni postojeći užasni sistem kao da nismo baš najnormalniji, što evidentno i nismo.
Pre će nam nebo pasti na glavu nego što ćemo se mi ovakvi promeniti. Na bolje. Tako da nam ostaje i za danas i u buduće jedna od naših omiljenih mantri: ne daj Bože većeg zla.
Piše: Dragan Karalazić