Najnoviji roman mr Slobodana Lala Smiljanića
Povezujući elemente zavičajnog sa širim društvenim kontekstom, akcenat je na sudbini Vladimira, rodom iz sela Šljivova kod Krupnja. Nova priča o optimizmu i pravdi, i mali podsetnik da dobro uvek pobeđuje
“Autor je prikazao sudbinu jednog čoveka, koji se provlači kroz život u turbulentnim vremenima. Nadolazeći vihor rata. Drugi svetski rat, postratovsko doba, kriza u odnosima na liniji Tito-Staljin, logor za informbirovce Goli otok, predstavljaju društveni kontekst u kome se radnja romana odigrava. U kriznim vremenima obično ono najgore ispliva iz ljudi. Autor je pokazao najgore osobine ljudi, koje često idu dalje od zavisti, egocentričnosti, nadmenosti. Zlo, kao tamna strana ljudske duše, neizostavno vuče sa sobom ljudske nesreće. Taj večiti motiv, sukoba dobra i zla, sveprisutan je u autorovim delima. Ljudsko dobro je krhko, ali pobeđuje” – beleži u recenziji romana, Dejan Živanović. Dodaje da dominiraju ljubavni i društveni segmenti, a da roman samo delom može biti i istorijski: “Opservacije na pojedine istorijske događaje i ličnosti predstavljaju prevashodno plod autorove mašte, a u manjoj meri istorijski potvrđene činjenice. Međutim, roman ipak na veran način uspeva da predstavi vreme o kojem govori, na izvestan način omogućavajući čitaocu da se uživi u kontekst vremena, oživi društveni ambijent, poistoveti se sa dilemama glavnih junaka, njihovim strepnjama i stremljenjima.”
…Ono što je on proživeo (Vladimir Živanović, kome je posvećen roman) je jasan dokaz da su sreća i ljubav okružene ozbiljnim teškoćama. Upornošću se dokazuje da život uvek ima smisla, jer su čudni putevi koje nam je bog namenio….
Slobodan Smiljanić nam otkriva da je malo teže objasniti ideju da piše o toj temi. Jer, o Golom otoku se nije smelo govoriti. “I onaj ko je odslužio svoje, i vratio se kući, nije smeo da pisne. Ni svojim najrođenijim, da oni slučajno nekome ne bi nešto rekli… Zvanično je ukinut tek 1988.godine…” Sa neskrivenom radošću kaže da “od svih do sada objavljenih romana javnost za Japansku ružu sa Golog otoka pokazuje najveće interesovanje. I knjiga se najviše kupuje”…
– Pravo da ti kažem, ja znam neke činjenice o tome šta se događalo na Golom otoku, koje su poznate javnosti. Ali, ima puno nepoznanica, podataka koji nikada nisu objavljeni, koji su se krili… Pokušao sam barem deo toga da razotkrijem. Na prvom mestu kako je izgledao taj Goli otok. Govori se u romanu kakvi su to bili paviljoni ( za muškarce, ali i za žene), šta se sve tu radilo…”
– Autor, zavičajni pisac, približava teme iz prošlosti na jedan umetnički, njemu sada već svojstven način. Kroz priče o običnim ljudima, prepoznatljive predele, vešto preplitanje više priča koje drže pažnju, omogućava se čitanje najširem krugu ljubitelja knjige.
Motiv japanske ruže kao simbola snažne i trajne ljubavi, glavni je motiv koji ovaj roman nosi. To je i najbitnija poruka romana, koju svaki čitalac treba da upije nakon čitanja ovog dela.
(Dejan Živanović, u recenziji knjige)
Ima i mašte, ali i istinitih događaja: “Krupanj, Rađevina, selo Šljivova. Ko bude čitao roman saznaće kako se tada živelo, kakva su imena bila u Rađevini – recimo Vidoje, Velička, Slavka…” Uz brojne likove, svi će sigurno zapaziti i “priču” i “vrednosne poruke” ptice, sokola, Rađe. I za to dobijamo pojašnjenje.
– Ja sam rođen u Krupnju, gde su stambene zgrade, ali sam često odlazio u šumu i planinu i tamo šetao. I pripitomio sam jednog sokola. Koliko je pametna ptica. Kad sam otišao u Bijeljinu, teško sam se rastao od njega, a tražio sam od majke i sestre da vode računa o njemu, on je sam dolazio na prozor… I doleteo je, posle izvesnog vremena, i stao na prozor učionice gde sam bio…Rekao sam profesoru da je to moja ptica, zamolio da siđem dole. Sleteo mi je na rame, a ja sam mu govorio da ne dolazi više, da ide kući, da zna gde je to… On je samo nakrivio glavu i slušao… I otišao je… I došao sam na ideju da njega ubacim u priču u romanu; to je moja mašta…”
-Već je u štampi moj novi roman. Zove se Rana u srcu, a odnosi se na dvoje mladih ljudi u vreme srpskog ustanka… Literaturu, kako je izgledao Krupanj u to vreme dobio sam direktno od predsednika opštine, gospodina Stefanovića, i jako mi je draga podrška za moje pisanje o Rađevini… Još jedan roman sam uradio. To je špijunska knjiga, zove se Srpski lavirint. I to je neka ljubavna priča, a centri zbivanja su London, Pariz, Zagreb, Tirana, i na kraju Beograd…“ – najavljuje ono što sledi, neumorni Lale Smiljanić.
Bilo je bitno stvoriti kostur romana, kojim putem, na koji način, sve je posle jednostavnije…Uglavnom Japanska ruža sa Golog otoka nastala je za nešto malo više od tri i po meseca…U razgovoru saznajemo i brojne detalje kako Slobodan, gotovo potpuno bez vida, koristi tastaturu, zvučni kompjuter, reproduktor; uz suprugu Gordanu uradi i ispravke, pa sledi lektura… Nižu se detalji iz knjige, o glavnim, ali i onim “sporednijim” likovima… Ali to ostaje čitaocima, jer i ovaj roman se čita “u dahu”…
Slobodan sa osmehom prepričava komentare nekih od čitalaca svojih romana. Gospođe iz Bogatića, da jednu od njegovih knjiga, od 500 strana, nije mogla da ostavi: “Trebalo mi je tri dana i tri noći da je pročitam, ali nisam mogla da je ostavim!” “To je ta dinamika, to je ono što mnogi kažu “u jednom dahu”. Knjiga treba da bude u toj dinamici da čovek ne poželi da je ostavi…” “Nekako sam uspeo da uklopim Goli otok, življenje na njemu, sa ljubavlju dvoje mladih ljudi, da ih ta ljubav održava i pobeđuje sve nedaće koje su ih pratile. Pa ne čude reči jednog prijatelja da najviše raduje taj srećan završetak…” I izdvajaju se Slobodanove reči:
Poznati i priznati sudija, potom advokat, mr Slobodan Lale Smiljanić zaokružio je profesionalnu karijeru… I u prostoru do nedavno advokatske kancelarije, u ulici Vojvode Mišića broj 12, sada caruju njegove knjige ( tu se mogu i nabaviti) … To carstvo je nastajalo od 2017.godine i prvog romana, Na Hristovom raspeću. Sledili su Nebeski koraci iznad Krupnja, Zlatiborski bik pred čajetinskim sudom, Rađanje nove nade, Tajna vile na Dedinju, Drina plače i pamti, Veliki prota, Kosturnica, Izgubljene duše, Mačvanka, Među šljivama i Jedne kišne noći; do trinaestog – Japanska ruža sa Golog otoka…
-Treba znati održavati kontinuitet. Ako danas pišeš, ne valja praviti pauzu, pa nastaviti posle nedelju dana. Jer, misao mora da bude sveža… Pisanje nastavljam, uvek narednog dana“ – objašnjava svoj način rada Smiljanić.
– U mojoj svakoj knjizi ima ljubavi. I pobeđuje uvek. Da ti kažem, ljubav je jedna velika stvar. Ima ljudi koji proćerdaju ceo život, a nikad to nisu osetili, nikad nisu saznali šta je prava ljubav.
Zabeležila: S.Ljubić
