Svima nam se dogodilo da zbog nečega moramo da se izvinimo. Našalili smo se kada nije trebalo, zanemarili nečija osećanja, zaboravili nešto što nismo smeli zaboraviti,…
Po jednoj od mnogih priča o Diogenu, neki ga je prolaznik zakačio i srušio. Pritom je rekao: ”Izvini”. Diogen je ustao, štapom raspalio prolaznika iz sve snage po leđima i rekao: ”Izvini i ti ”.
U dugogodišnjem razmišljanju o izvinjavanju i tom, možda samo izmišljenom događaju, prate me različite slike i dešavanja.
Dan za danom, učenik koji stanuje na pet minuta do škole, zakašnjava, ulazi na čas izgovorivši: ”Izvinite što kasnim, mogu li da prisustvujem času?” i odlazi do svoje klupe ne sačekavši odgovor na postavljeno pitanje.
Nadređeni se nerado izvinjavaju podređenima, važi svuda pa i u školi, smatrajući da će time izgubiti deo svoje važnosti, ugleda i poštovanja. Čak i kada je veoma moguće da će izvinjenjem postići baš suprotno. Simpatije i uvažavanje.
U formalnom izvinjenju, kao naučenom modelu lepog ponašanja, često se ni ne naslućuje pokušaj da se učinjeno ispravi, niti minimum rešenosti da se to više ne ponovi. Kao da je izvinjenjem, samom po sebi, sve završeno!?
“U redu, izvini!”, čuli ste i sami sigurno. I nije vam baš mnogo prijalo, ni značilo. Ko zna šta ste u sebi pomislili.
Da li je uvek i baš sve tako crno?
Može li dodatno tumačenje promeniti perspektivu iz koje se neko oseća uvređenim?
Možda i može, ako je iskreno i ukazuje da je u pitanju nesporazum, a ne nepažnja i neuvažavanje.
Koliko smo spremni da to dodatno tumačenje izgovorimo ili saslušamo?
Zar reč “izvini” nije u neopravdanom nestajanju i zaboravu?
U vremenu koje živimo nije retka potpuna inverzija. Pogrešnim tumačenjima i u novostvorenim sistemima vrednosti izvinjavamo se onima koji nam duguju izvinjenje. Možda je jedna od najbezazlenijih situacija ova koju navodim za kraj.
„Izvinite, ali ja bih malo da odspavam“, dok u poodmaklim noćnim satima odnekle nešto trešti.
Siniša Mozetić, profesor u penziji