Uvodna napomena
(za etimologe, istoričare i ostale zainteresovane):
Moderni termin “kultura” baziran je na terminu „cultura animi“, koji je u jednom od svojih dela koristio Marko Tulije Ciceron (106. p.n.e. – 43. p.n.e), rimski filozof, državnik, pravnik, politički teoretičar i besednik, jedan od najsvestranijih umova antičkog Rima.
Vratimo se u sadašnjost.
Opravdano verujemo da smo kao narod hrabri, pravdoljubivi, emotivni, neposredni, druželjubivi, talentovani u mnogo čemu… .
Tvrdimo da ni drugi narodi nisu bolji, samo su neki brojniji i sticajem okolnosti moćniji i bogatiji od nas.
Što se tiče kulture, nastavljajući započeto nabrajanje, takođe bismo se možda trebali pohvaliti?!
Kultura je složen i relativan pojam, različit u različitim vremenima i prostorima. Kroz istoriju svi narodi razvijaju svoje, specifične elemente kulture. Oni se mogu širiti i preuzimati. U miroljubivim uslovima dodir dveju kultura donosi obostranu korist.
Aktuelna međunarodna organizacija Interkultura, prvenstveno se bavi nedeljnom, mesečnom i godišnjom razmenom srednjoškolaca u cilju razmene posebnosti nacionalnih kultura. Članica je i Srbija, sa veoma korisnim i lepim iskustvima.
Unutar jedne kulture, sociolozi kontrastiraju tzv. „visoku“ kulturu, kulturu elite, sa „popularnom“, kulturom običnog naroda, smatrajući ih delovima celine i nazivajući potkulturama.
Postoje i naučna gledišta po kojima se ljudi sa izvesnim nedostatkom elitne “kulture” posmatračima često mogu učiniti “prirodnijim”, pa se neki elementi ove kulture kritikuju zbog mogućeg potiskivanja “ljudske prirode”. Mislim da sa ovim poslednjim moramo biti oprezni, kako ne bismo, kritikujući prenaglašenu kulturu neprimetno otvorili vrata njenim neželjenim suprotnostima.
Posebno mesto u rađanju i negovanju kulture svakako pripada i onima koje javno i svakodnevno slušamo, gledamo, čije tekstove čitamo, muziku pevamo…
Radiju, televiziji, pozorištu, javnim ličnostima, akademicima, piscima, muzičarima…
Tek ponešto na tu temu.
Odrastao sam u vremenima pisane, radio i tv komunističke cenzure, ali i vremenima u kojima su radio i televizijski voditelji bili dame i gospoda Draga Jonaš, Dušanka Kalanj, Branislav Surutka…
Nisu se svakodnevno čule i čitale pogrešno izgovorene ili zapisane reči.
Samo su se mogle čuti i gledati emisije i programi odobrenog obrazovnog, k u l t u r n o g i umetničkog nivoa; npr. postojale su kultne muzičke emisije, čija je svaka numera pažljivo birana.
Nije postojao rijaliti.
Čini mi se da je mnogo toga pažljivije i odgovornije premeravano pre izlaska u javnost.
Za kraj, svako vreme nosi svoje moguće pobede ili poraze. Nije bilo interneta ni pametnih telefona. Dobrih za one koji će ih znalački i sa merom koristiti, poštujući pravila i k u l t u r u korišćenja savremenih tehnologija i valjane komunikacije. Korisne alate ljudi pismenih, dobronamernih i mislećih. U službi dogovora, međusobnog poštovanja i opšte dobrobiti. Pa da, poradivši na mnogo čemu kako bi bili bolji na polju kulture, navedenim pozitivnim odrednicama našeg naroda pokušamo da dodamo još jednu.
Istinski
Mislim da je poverenje i uzajamno poštovanje uslov prave i dobre saradnje, a dobra saradnja uslov svakog valjanog uspeha, svuda, posebno u školi.
Koliko đaci, istinski, naročito oni stariji, veruju svojim nastavnicima i profesorima, koliko ih poštuju i kako to istinsko poverenje i poštovanje zadobiti?
Pitanje je, ako ga dobro shvatimo, preteško.
Izneću ovde, u fragmentima, neka svoja iskustva i razmišljanja, beskrajno dozvoljavajući čitaocima da se ne slože ni sa jednim napisanim slovom.
Poverenje
Predavao sam đacima, u vreme tzv usmerenog obrazovanja, predmet čiji je sadržaj bio skoro akademski. Dajući domaći, izmenio sam postavku jednog zadatka, kako bih im ga učinio lakšim. Đaci, kao đaci, verovatno su pomislili da možda ni ja ne znam da ga rešim.Na sledećem času zamolili su me da im ga uradim u originalnoj verziji. Mogao sam im reći da to nije tema časa, kao što i nije bila, poštujući ono što sam zapisao u dnevnik, ali to bi bio moj kraj. Po osnovu poverenja, a i poštovanja. Za sva vremena. Ko bi verovao da nisam izbegavao postavljeni izazov, nego poštovao plan i program?!
Kao đak sam imao prilike da čujem i takav odgovor, koji nisam želeo da dam svojim đacima. Usput, zadatak sam rešio, ali sam bio spreman i da ne uspem. To mi je delovalo mnogo poštenije.
Koga ćemo istinski više poštovati, onoga ko nas hvali i kada to nije opravdano, ili onoga ko se ljuti, želeći bolji uspeh ? Idući linijom manjeg otpora, odgovor je jednostavan.
Ali, ako profesor, opravdano nezadovoljan to ničim ne pokazuje , nije li to licemerno; a ako se, pak, iskreno, pa i ljutito obrati učenicima, teško njemu. A gde je mera, e to je ono što sam nazvao preteškim!
Uobičajeno, pobeđuje ono: ”U ćutanju je mudrost“.
Prethodnom u prilog, jedno sećanje. Vodio sam sinove na časove plivanja. Trener nije bio zadovoljan onim što je jedan od njih činio u vodi i ljutio se. Kada smo se vraćali kući, ovaj se požalio bratu. Brat mu je, očigledno poštujući trenerovu iskrenost, odgovorio – Zašto se ljutiš, ako je prigovor bio opravdan?!
