Oduvek sam smatrao da iskrenost snažno povezuje ljude, pa i kada se i ne slažu i donekle razlikuju. Čini da jedni druge upoznamo, poštujemo i zavolimo; ponekad otklanja sumnje, zablude i nesporazume; ponekad samo prija. Iskrenost je u osnovi postojanja i očuvanja porodice, kolektiva u kojem radimo, društva, svega vrednog u životu.
Nije uvek tako . Davno mi je jedan partijski podanik rekao kako se otac i majka mogu slagati, ali partija ne sme. Nikada nisam zaboravio ovu rečenicu, i neću je nikada ni zaboraviti. Bio sam dosta mlađi od njega, izgovorio mi je to sa osmehom, valjda prijateljski i savetodavno, iskreno. Bože, pomislio sam, zar i takvih ljudi ima. Iako je bio iskren, dalje ga više nisam ni gledao, ni slušao, bio mi je i stran i nerazumljiv, izbrisao sam ga.
U nastavku, nešto o svojoj prosvetarskoj iskrenosti. Iz nekog ličnog ugla, radeći sa mladim ljudima, smatrao sam da profesor koji se beskrajno priprema i preslišava pred čas, kako ne bi zastao, ili ne daj bože pogrešio, nije iskren. Dešavalo mi se da svoj propust ili grešku otkrijem naknadno. Ponekad, znao sam to, nije postojala šansa da učinjeni propust učenici ikako otkriju, ipak sam im na sledećem času prijavio da to nešto dopišu ili isprave. I video u njihovim očima prihvatanje i odobravanje, umesto, neki bi pomislili, podsmeha i osude. Na neki poseban način time smo postajali bliski, dodatno se poštovali i dodatno verovali jedni drugima.
Još jedan suprotan primer od onoga o čemu pišem.
O sadržaju informativnih emisija našeg javnog servisa najćešće saznajem tek posredno i ne prija mi. Pogađate zašto. Veliki tim ljudi koji se bavi našim “pravom da znamo sve”, mislim, ide u pogrešnom smeru. Nalik na fotografski negativ, o onome što jeste, javlja da nije, o onome što nije, javlja da jeste. Odgovor zašto je to tako, svi znamo. Oduvek neko to manje ili više vešto sakrivanje istine nečim objašnjava i pravda. Pa ipak, ne mogu a da se ne upitam šta li ti ljudi, kada dođu kući, iskreno odgovore svojoj deci, na sasvim obično i očekivano pitanje, kako je bilo na poslu. Iskren odgovor svakako ne bi išao u prilog slike roditelja kao hrabrog i poštovanog bića.
Problem se može posmatrati i šire.
„Čovečanstvo ne drže laži. Poverenje je temelj društva. Gde nema istine, nema ni poverenja, a gde nema poverenja, ne može biti ni društva.“ Frederik Daglas
Poklon
Svima nam je dosta politike, mraka i teških reči. Može i o nečem lepšem. Verujem da je već pomenuta iskrenost jedna od najlepših ljudskih osobina. Možda se neki od čitalaca neće složiti, ili će doći do nekog svog, mudrijeg i tačnijeg zaključka. U životu svi izvesno plaćamo cenu svoje iskrenosti, ali da li je to konačno bolje no da se krijemo?
U prilog razmišljanja o prethodnoj rečenici, nekoliko stavova, koje sam strplivo godinama branio pred svojim učenicima. Nailazili su ponekad na neodobravanje onih roditelja koji su smatrali kako je moj jedini zadatak da pričam isključivo o matematici.
- Čovek je malo i nemoćno biće, ma koliko se ponekad i bezuspešno trudio da to demantuje. Tek rekavši iskreno šta ga tišti i to ne ume sam da reši, možda može dobiti savet od onih kojima je rekao istinu. Naravno ovakvo činjenje trebalo bi da je uvek obostrano. Dok ne izgovorimo istinu, možda je nećemo ni čuti. Čuvši i rekavši istinu postajemo bolji, pomažemo i drugima i sebi.
“Iskrenost je prvo poglavlje u knjizi mudrosti. ” Tomas Džeferson
- Jedan od problema društvenog života svakako je nedostatak iskrenih lidera u svakom njegovom segmentu. Liderstvo koje se zasniva na obmanjivanju, ćutanju ili zastrašivanju meni je strano, sigurno ne jedinom. Verujem da samo iskrenost rađa poverenje, a tek ono istinske lidere, koji nam trenutno nedostaju više nego ikad. Lidere koje bismo voleli i poštovali mnogo više od trenutnih.
Svakako ovo je jedan od najvećih izazova vremena koja toliko nestrpljivo očekujemo i želimo.
“Najsigurniji i najkraći put da učiniš sebe voljenim i poštovanim je da postaneš čovek kakav se želiš prikazati drugima.” Sokrat
- Nešto krijući, mi smo sputani, zatočeni i okovani. Najčešće praveći time probleme i sebi i drugima, a da ovog prvog nismo ni svesni. U večitom strahu da će se istina koju krijemo napokon saznati. I saznaće se. Strah od zaslužene kazne ponekad je veći od same kazne. U mnogim situacijama tek izgovorivši istinu, verujem, osvajamo veliki deo svoje toliko željene slobode.
I za kraj , prelep citat nepoznatog autora:
„Iskrenost je veoma skup poklon, ne očekuj ga od jeftinih ljudi.“
