Prosečan čovek u Srbiji više ne veruje da je politika prostor službe, već prostor dozvoljene korupcije. Ne zato što je svaki političar korumpiran, već zato što je u javnom duhu postala normalna pretpostavka da je ulazak u politiku jedan od legalnih načina da čovek koristi javna sredstva u privatne svrhe. To je, u izvesnom smislu, prihvaćeno kao prirodan poredak stvari.
Problem počinje tek onda kada ti ljudi, uvereni da je politička moć jednostavno nastavak snalažljivosti drugim sredstvima, požele da tu pretpostavku pretvore u životni plan. Tada nastaje sistem u kojem prosečnost napreduje, integritet deluje naivno, a niži moralni standardi postaju jedina funkcionalna valuta.
I tako ulazimo u vrzino kolo u kojem se kulturno uverenje pretvara u političku stvarnost: ako mislimo da je krađa normalna, dobijaćemo vlasti koje krađu normalizuju.
I sve to počinje od jedne duboke nacionalne lekcije koja nam je, čini se, ušla u kosti: „Hoće hleba bez motike.“
Kultura pre politike: odakle dolazi pogrešan ideal
Politika nije početak, već krajnji proizvod kulturnih očekivanja. Kad je kulturni ideal snalažljivac, a ne graditelj, onda je svaka institucija, od škole do vlade, samo scena na kojoj se taj ideal izigra i tako urušava sve ostalo.
U takvom vrednosnom sistemu, moralno ispravno nije kulturno atraktivno. To je suština naše trenutne situacije.
Ne postaje vredno ono što je ispravno, već ono što donosi brzu korist, prečicu, ličnu pogodnost.
I ako dovoljno ljudi poveruje da se sistem pobeđuje „muvanjem“, onda će svi oni koji žive normalno, rade pošteno, učestvuju u zajednici, izgledati kao statističke greške. I najgore od svega: sami će sebi izgledati kao gubitnici.
Šta rade uspešna društva: primer koji razbija mitove
Često se misli da su uspešna društva uspešna zato što su „imala sreće“, „imala vođu“, ili „imala novac“. Ali stvarnost je dosadnija i teža:
uspešne zemlje su prvo promenile kulturni ideal, pa tek onda institucije.
Jedan ilustrativan primer, iz mnoštva sličnih:
Južna Koreja 1960–ih.
Posle rata, zemlja je bila razorena, siromašna, bez infrastrukture, bez industrije. Ali je država pokrenula pokret Saemaul Undong „Pokret za nova sela“. To nije bila samo ekonomska politika: to je bio program promene mentaliteta.
Rad, red, zajednički trud i stvaranje postali su deo nacionalnog ponosa. Koreanci su za jednu generaciju prešli od zemlje siromašnije od današnje Zambije do industrijske sile.
Ne zato što su „imali više para“, već zato što su izgradili kulturni ideal u kojem je čast bila vezana za rezultat, a ne za snaalažljivost.
Tu lekciju i danas izbegavamo: kod nas je integritet žrtva; u uspešnim društvima, integritet je kulturni kapital.
Mehanizam propadanja: kako se normalizuje anomalija
Srbija nije siromašna zato što je „lopovluk neizbežan“.
Siromašna je zato što je lopovluk kulturno dozvoljen.
Mehanizam ide ovako:
Uverenje: „Svi kradu“
→ Opravdanje: „A što ne bih i ja?“
→ Ponašanje: ljudi bez sposobnosti ulaze u politiku radi privilegija
→ Sistem: institucije popunjavaju ljudi koji su tu da uzmu, ne da grade
→ Ishod: oni koji rade bivaju kažnjeni, oni koji kradu nagrađeni
→ Ponižavajuća stabilnost: „Tako je, šta da se radi“
I onda se čudimo što mladi odlaze.
Ali mladi ne odlaze zbog ekonomije.
Odlaze jer savest nema gde da ode unutar ovakve kulture.
Ko su agensi promene: nije dovoljno vikati „lopovi“
Kulturni ideali se ne menjaju izborima, zakonima ili tvitovima.
Menjaju se ukusom jednog društva.
A agensi takve promene nisu političari.
To su: – mediji koji prestaju da veličaju snalažljivce kao „narodne heroje“
– kultura koja prestaje da slavi milozvučnu lenjost
– javne ličnosti koje pokazuju da se uspeh može postići bez veza
– obrazovni sistem koji uči da rezultat nije posledica „molbe“ već rada
– preduzetnici koji otvoreno govore o tome da se može uspeti bez korupcije
– komšije, nastavnici, urednici, omladinci, sportisti, ljudi koji ne drame, već žive normalno
I tu dolazi ključna stvar, rečenica koja razbija mit o nemoći pojedinca:
Ne menja društvo veliki gest, već uporno insistiranje na normalnosti.
Ako si novinar ne romantizuj snalažljivce.
Ako si nastavnik, pokaži primer rada i čestitosti.
Ako si preduzetnik, pričaj svoju priču bez ulepšavanja.
Ako si građanin, ne prihvataj kao normalno ono što nije normalno.
Svaka mala korekcija ukusa, a to je evidentno, pomera celo društvo.
Zaključak: problem nije u zakonima nego u ukusu
Zakon može da zabrani krađu.
Ali samo kultura može da učini da krađa nije „pametan potez“ već sramota.
I zato, ako hoćemo promenu, moramo početi od onoga što najviše izbegavamo: od promena u sopstvenom vrednosnom sistemu.
Dokle god je kulturni heroj snalažljivac, dobijaćemo političare koji liče na njega. Tek kad graditelj (mudrac, znalac) postane heroj, dobićemo državu koja liči na njega. Promena ne dolazi nekim, ma koliko dobrim, zakonom, već promenom ukusa. Onaj ko oblikuje ukus, taj oblikuje državu.
Jovica Radović
