Zapisi iz pomračene zemlje – Lični stav
Dovoljno mi je bilo samo par dana provedenih u selu, van grada, pa da shvatim koliko je stvarnost postala relativna kategorija. Uključim televizor, nema kablovske samo “nacionalni” kanali, i, kao da nism uključio medij, već razglas jedne iste, beskonačne konferencije za štampu. Na svim kanalima sa nacionalnom frekvencijom isti ton, ista matrica, ista dramaturgija. Razlika je samo u boji kravate voditelja ili “stajlinga” voditeljke.
Svaka vest počinje i završava se istim imenom. „Predsednik je izjavio.“ „Predsednik zna.“ „Predsednik se bori.“ „Predsednik je obezbedio.“ Između toga praznina. U toj praznini nestaju pitanja, nestaju institucije, nestaje odgovornost. Država se svodi na jednu osobu, a kritika se proglašava napadom na naciju.
To više nije informisanje. To je hipnoza.
A jedino mesto okupljanja u selu je ispred prodavnice ali scena je ista. Uz pivo se ne razgovara već se sluša. Uvek postoji jedan samozvani tumač zvanične istine, lokalni “spiker” koji do tančina prepričava ono što je već izrečeno na televiziji. On zna. On je obavešten. On nema sumnju. A sumnja je, u takvom ambijentu, najveći greh.
Ko pokuša da kaže drugačije, biva dočekan kao izdajnik. Salve uvreda, podsmeh, etikete. Dijalog ne postoji, jer monolog nema kraj. Ljudi ćute, ne zato što se slažu, već zato što su umorni. Ućutkani. Naučeni da je bezbednije klimati glavom nego postaviti pitanje.
A istovremeno, ti isti ljudi znaju da im nije dobro. Znaju da teško žive. Znaju da im deca odlaze. Znaju da poljoprivreda propada. Ali između tog znanja i javnog priznanja stoji zid, zid straha, zid medijske buke koja svakodnevno ponavlja da „nikad nije bilo bolje“.
Takođe, u selu je internet spor, nestabilan, pa se vesti na “nezavisnim” izvorima informacija teško otvaraju ili se uopšte ne otvaraju. A, ako se i otvore, onda na sajtu lokalnog medija možete pročitati kako su neki ljudi uhapšeni ali ništa što bi objasnilo kako se i zašto to desilo i šta je tome prethodilo. A sve u cilju da se čitaocu “utera” strah i da izolacija postaje potpuna. Dvadesetak kilometara dalje ljudi protestuju, blokiraju puteve, traže odgovornost. Policija reaguje silom. Ali u medijskom mehuru ti događaji su ili nevidljivi ili predstavljeni kao pretnja državi.
Tako nastaju paralelne stvarnosti.
U jednoj, građani traže funkcionalne institucije, pravnu državu, obrazovanje i kulturu kao prioritete. U drugoj, svaki zahtev za odgovornošću proglašava se rušenjem sistema. U jednoj se govori o problemima. U drugoj se govori o neprijateljima.
Kontrola medija nikada nije bila pitanje estetike uređivačke politike, ona je pitanje slobode. Kada vlast kontroliše informacije, ona ne kontroliše samo narativ ona kontroliše percepciju stvarnosti. A kada kontrolišete percepciju, kontrolišete i strah.
A strah je najmoćnije političko oružje.
Društvo u kojem se ljudi sklanjaju „od svoje senke“, u kojem se komšije gledaju sa podozrenjem zbog različitog mišljenja, u kojem se ćutanje doživljava kao jedini bezbedan izbor to nije stabilno društvo. To je društvo u tihoj krizi.
Zakon garantuje pravo na istinito i pravovremeno informisanje. Ali zakon na papiru ne znači ništa ako je etar zasićen propagandom. Ako je pluralizam zamenjen horskim pevanjem iste pesme. Ako su nacionalne frekvencije postale nacionalizovana savest.
Mediji bi trebalo da budu korektiv vlasti, a ne njen štit. Da postavljaju pitanja, a ne da ih izbegavaju. Da otvaraju prostor za debatu, a ne da zatvaraju prostor za misao.
Jer kada se ugasi slobodna reč, mrak ne pada odjednom. On dolazi postepeno. Prvo nestane jedna vest. Onda jedno pitanje. Onda jedna emisija. A na kraju nestane i osećaj da je promena uopšte moguća.
I zato ovo nije pitanje politike. Ovo je pitanje dostojanstva. Prava da znamo. Prava da mislimo. Prava da se ne plašimo.
A o tome zaista treba razmisliti pre nego što i poslednji kanal postane samo još jedan eho iste rečenice: „Predsednik je izjavio.“
Čemu služi opozicija ako nije među narodom?
Ako znamo da su stanovnici pojedinih seoskih i udaljenih područja često uskraćeni za pravovremene i objektivne informacije, onda se nameće jedno jednostavno, ali suštinsko pitanje: gde su oni koji sebe nazivaju profesionalnim političarima i predstavnicima opozicije?
Politika nije konferencija za štampu. Nije fotografija sa protesta. Nije objava na društvenim mrežama. Politika je razgovor. Politika je odlazak na lice mesta. Politika je spremnost da sedneš za sto sa ljudima koji možda misle drugačije, da saslušaš, objasniš, odgovoriš, pa čak i istrpiš neprijatnost.
Ako studenti mogu da pronađu vreme, energiju i hrabrost da odu među ljude, da razgovaraju, pitaju i objašnjavaju zašto to ne čine oni kojima je to poziv, profesija i odgovornost? Zašto je teret direktne komunikacije prepušten mladima koji tek uče šta znači javni angažman, dok iskusni političari ostaju u sigurnim zonama medijskih nastupa?
Opozicija ne postoji da bi bila dekor na protestima. Ne postoji da bi beležila trenutke za politički marketing. Njena uloga je da bude alternative, stvarna, vidljiva i prisutna. A alternativa se ne gradi u centru grada, već u svakom selu, svakoj mesnoj zajednici, na svakom kućnom pragu gde ljudi imaju pitanja i dileme.
Ako opozicija ne razgovara sa onima koji drugačije misle, onda ne pokušava da pobedi argumentima već čeka “povoljan trenutak”. A čekanje nije politika. To je kalkulacija.
Građani nisu sredstvo za dolazak na vlast. Oni su razlog zbog kog vlast uopšte postoji. Ako se političko delovanje svede na taktiku i lične ambicije, onda razlika između vlasti i opozicije postaje samo u tome ko sedi u kojoj fotelji a ne kakvu politiku vodi.
Zato ovo nije napad, već upozorenje: poverenje se ne dobija poziranjem, već prisustvom. Ne osvaja se objavama, već razgovorom. Ne gradi se kalkulacijom, već doslednošću.
Ako opozicija želi da bude shvaćena ozbiljno, mora da bude tamo gde je najteže, među ljudima koji sumnjaju, koji veruju u drugačije priče i koji možda nikada nisu čuli drugu stranu te priče.
U suprotnom, pitanje „Čemu služi opozicija?“ postaće glasnije od bilo kog slogana.
Ivan Kovačević