Srbija uporno odbija da se suoči sa sopstvenim doprinosima ratovima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovu i njihovim posledicama, pre svega u odnosu na zločine etničkog čišćenja. To se najbolje vidi iz odsustva konsenzusa političkih i intelektualnih elita da se stave na čelo procesa društvene katarze prema posledicama velikosrpskog nacionalističkog projekta, čak i nakon 20 godina od zadnjeg rata na Kosovu. Istovremeno, zbog takvog odnosa prema nedavnoj prošlosti, prema Srbiji i bosanskohercegovačkom entitetu Republika Srpska se do granica izdržljivosti i trpljenja podiže podozrenje naroda iz kojih potiču žrtave masovnih zločina. To pojedince i intelektualne grupacije podstiče na pitanje može li polietnička zajednica kakva je Srbija, još dugo trajati bez opšteg saglasja o istorijskim događajima usmerenim ka istrebljenju etničkih i verskih skupina unutar i van njenih granica? I ako nema te saglasnosti, je li takva zajednica republika u punom kapacitetu? I kako uspostaviti društvenu i političku etičnost kao središte njenog postanka i trajanja: je li ona „opšte dobro“ koje pripada svim građanima. Kako su političke elite Srbije iste one koje su kreirale politiku zločina kao sredstva za rešenje srpskog nacionalnog pitanja, u Srbiji izostaje opšta rasprava o fundamanentalnoj odrednici moderne demokratske države: bezuslovnoj saglasnosti političkih i intelektualnih elita o osudi i kažnjivosti zločina. Zbog toga Srbija i danas živi u njihovoj besprizornoj javnoj podvali- „da je Srbija danas drugačija“, „da je najvažnije da Srbija ekonomski napreduje“, „da je Srbija prepoznata kao regionalni ekonomski lider“, čime se sa dnevnog reda i dalje sklanja pitanje izmene vrednosne orijentacije društva, pa i preispitivanje elita koje su stvorile i sprovodile politiku zločina. Zato kažem, Srbija kao „ekonomski tigar“može pozlatiti sve kvake na kabinetima u Srbiji i Republici Srpskoj u kojima sede tvorci politike etničkog čišćenja, ali iza tih vrata i dalje vonja zločin!
Delegitimizacija zločina kao sredstva srpske nacionalističke politike s kraja 20.veka i danas je središte za konačno i nepovratno određenje srpskog društva prema prošlosti, a još više prema budućnosti. Prošlo je 15 godina od kada se na tribini na Pravnom fakultetu u Beogradu klicalo „oslobođenju Srebrenice“ kroz „bestidno prenemaganje“, kako je to najljudskije nazvala Olga Popović-Obradović, profesorica tog fakulteta, a Srbija i dalje odbija da učestvuje u moralnom raskrinkavanju jedne nakaradne ideje i paradigme koja je iznedrila zločin genocida. Bez toga, vladajući moralni zakon- ta nevidljiva i neopipljiva ali ipak koheziona materija društva koja ga čini postojanim i prihvatljivim za sve njegove članove, posebno u Republici Srpskoj- neće moći pružiti verodostojne dokaze da je u saglasju sa civilizacijskim taktom slobodnog dela čovečanstva. Odsustvo društvene saglasnosti o moralnom karakteru zajednice, preti da proizvede konačnu i nepovratnu dezintegraciju samih njenih temelja: suprotno, prihvatanje i osuda posledica nacionalističke ideologije mogao bi označiti početak izgradnje nove društveno-etičke kohezivnosti koja bi bila prihvatljiva čak i za žrtve neetičnosti pređašnje zajednice.
Već na početku 20. veka, realizujući velikosrpski nacionalistički projekat na Balkanu, pokazalo se da on proizvodi otpor drugih etničkih i verskih entiteta i da mu nedostaje esencijalni sastojak- etička komponenta. Ta anomalija mogla bi se tumačiti nedostatkom „visoke kulture“, kako je to nazivao filozof Ernest Gelner, koja bi bila prihvatljiva za mnogostruku zajednicu te umanjivala razdor nastao kao posledica sukoba.
Koji su izgledi da se nacionalistički kurs društva izmeni naporom sopstvenih snaga demistifikacije ili će to i dalje ostati čvor koji se može razvezati samo pod pritiskom međunarodnih činilaca, pokazaće najskorije vreme. Poricanje posledica velikosrpske nacionalističke ideologije, prema načinu na koji je organizovano i logistički uređeno, nesumnjiv je projekat države Srbije koji sprovodi i bosanskohercegovački entitet Republika Srpska. I ovde i tamo, medijski resursi u potpunosti su na raspolaganju ovom cilju: političke i intelektualne elite daju maksimalni doprinos očuvanju ove dubinske paradigme, umesto da pokušaju razmontirati konsenzus dugovečne samoobmane i učiniti „iskorak iz varvarizacije k civilizaciji“, kako je govorio Pera Mužijević.
Rat u Bosni i Hercegovini, iako okončan 1995. godine, za njegove žrtve nije bio završen jer su ratni zločinci mahom slobodno šetali Srbijom (čak i danas šetaju, dok su neki akteri zločina na Kosovu još uvek na slobodi i čak su deo političkog života Srbije), a Srbija je od tada istrajno gradila narativ o sopstvenoj bezgrešnosti i bezgrešnosti osuđenih srpskih ratnih zločinaca.
Faza u kojoj se sada nalazi odbrana srpske nacionalističke paradigme predstavlja otvorenu i ogoljenu propagandu nacionalističkih ciljeva koji su u zadatak stavljeni Srpskoj pravoslavnoj crkvi- starom ideologu i promoteru srpskog nacionalizma na ovim prostorima. Viševekovna simbioza države i SPC doprinela je da se SPC i danas eksponira kao politički činilac koji deluje van svog bazičnog polja (verskih i duhovnih poslova usmerenih ka individualnim potrebama pravoslavno orijentisanih hrišćana), te tako odlaže početak preispitivanja sopstvene uloge u nacionalističkim akcijama 90-tih godina. Kao ekskluzivni akter nacionalističke ideologije tih godina, SPC bi u novoj katarzičnoj ulozi, mogla postati promoter napora za etičko preoblikovanje onog dela srpskog društva koji joj je odan – kroz priznanje učinjenih nedela i odbacivanje nedela kao herojstva. Do sada se SPC ni na jednom nivou nije ogradila od takve svoje uloge, niti od konkretnih pojedinaca i njihovih nedela. Ona i danas potpuno relaksirano i otvoreno sprovodi velikosrpske homogenističke akcije u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji iskreno udružena sa intelektualnim i političkim elitama Srbije i potpomognuta finansijskim i ljudskim resursima Ruske Federacije.
Srpske većinske političke i intelektualne elite odbijaju da se iskreno suoče sa posledicama nacionalističkih ratova u kojima su žrtve bili drugi i drugačiji. Zapravo, uočljiva je intenzivna kampanja negiranja njihovih uzroka i posledica koju odlikuje sinhronizovanost, istrajnost, doslednost, besprizornost podmetanja i plasiranja laži. Takav stav poguban je i za Srbiju i za BiH entitet Republika Srpska i on je odraz opšte društvene i moralne regresije koja sprečava da zločin bude iznet na svetlost dana, i da dobro dobije potpunu afirmaciju, ili kako je to govorila Hana Arent, „…mi ne možemo više sebi da priuštimo da uzimamo iz prošlosti ono što je bilo dobro i da ga jednostavno nazivamo svojim nasleđem, da odbacimo zlo i da o njemu mislimo jednostavno kao o mrtvom balastu koji će samo vreme sahraniti u zaboravu“.
Znam da će svaka reč ovog teksta od strane srpskih klero-nacista, šovinista, četnika i naravno, naci-intelektualaca biti„nabijena na kolac“ i „streljana“ na način kako to samo Srbija ume (a koji je zapravo napisao pravoslavni Srbin, no „drugosrbijanac“ i autošovinista, što bi oni rekli). Ali, dragi moji Srbi, sud koji vi ne priznajete razotkrio je da smo u osvajačkom ratu u Bosni i Hercegovini ubijali smišljeno, planski i zverski; prikrivali zločinstva isto tako: smišljeno, planski i zverski; negiramo genocid isto tako: smišljeno, planski i zverski! Sve je to varvarstvo sa kojim se moramo suočiti, ali je vreme pokazalo da ne možemo sami, treba nam pomoć! Zbog toga, Incko hvala, Šmite dobrodošao!
U Šapcu, 03,08.2021.
Ime autora poznato Redakciji
