Dragi moji,
onomad se podigla, naravno, samo u režimskim medijima, velika halabuka oko gostovanja visokog funkcionera SPS-a, na antirežimskoj televiziji. Kako se to onaj Ružić, bivši Ministar u mnogim srpskim Vladama, drznuo da govori na prokaženom mediju, čiji je vlasnik famozni Šolak, sa nadimkom tajkun… Tu se Branko, kao misleći pojedinac, jasno odredio, da je on za sasvim druge odnose u političkoj sferi, pa se kritički osvrnuo i na položaj svog SPS-a u velikoj, vladajućoj koaliciji na čijem je čelu SNS… Ali, znameniti Ivica je zaćutao. Ni glasa. A baš nam je svima lepo kada on zapeva… Naročito, kada onako strasno poje „bratu Erdoganu“, pa još na turskom… Da li će pući? Neće, sigurno, jer vlast je čudo… A ovi naši socijalisti su sa vlašću, praktično srasli… Ipak, nisu svi, taj Branko Ružić je iz moralnih razloga, jedini do sada, od svih vladajućih, podneo ostavku na ministarsko mesto posle tragedije u Ribnikaru. Samo on i niko drugi.
Drugi slučaj ostavke je usledio od strane eks Dinkićevog gradonačelnika Loznice, večitog Vidoja Petrovića. Provalili su ga da je on još u avgustu podneo ostavku na funkciju koja mu je prirasla dve decenije unazad, ali je zvanično obelodanjeno napuštanje funkcije, tek pre nekoliko dana. Zli jezici iz grada na Štiri, kažu da je on to učinio zbog litijuma i Rio Tinta, pritiska porodice, rođaka i prijatelja, ali i da ga je stranka u koju je preleteo, ucenjivala otkupom ostavke… Šta je istina od svega, znaju akteri tog slučaja, ali je jasno da se ne radi o običnoj ostavci iz moralnih razloga, te da su navodi iz teksta napuštanja funkcije, suštinski neistiniti…
Zločin na Železničkoj stanici u Novom Sadu je opet, na najtragičniji način otvorio pitanje odgovornosti. Pala betonska nadstrešnica i ubila 14 nedužnih, među njima i decu. Pokrenula se lavina protesta, jer je kap prelila bure napunjeno aferama, zataškavanjima, bašmebrigarskom odnosu, tragedijama, ćutanjem institucija, ignorisanjima, korupcijom, neodgovornošću… ma svime i svačime… ali uvek i samo, negativom… I dok su građani, šokirani katastrofom koja ih je zadesila, žrtvovan je opet jedan preleteli kadar. Ministar Vesić je prvo najavio uz suve suze, svoju ostavku, a sutradan ju je i podneo. Naglasio je, a to je glavno, da ni on ni njegovo Ministarstvo nisu krivi za bilo šta u vezi Železničke stanice, te da on kao moralan čovek, ipak daje ostavku… Ko mu poveruje, alal mu vera… Treća ostavka u nešto više od godinu dana, na političkoj sceni Srbije… “Ljudi moji, pa je li ovo moguće“…
Ova tri slučaja, svako za sebe, jasno pokazuju ono što ne može da se sakrije. U prvom slučaju imamo otpadnika od sistema, čoveka koji zna i ume da misli svojom glavom i koji, očigledno je, vidi gde sve ovo vodi… I odmah je na udaru… svih režimskih blatoidnih resursa…
Drugi slučaj je nešto drugačiji. Loznica je postala epicentar borbe i otpora protiv vlasti, koja je jasni promoter Rio Tinta i zagovornik kopanja litijuma iz nalazišta jadarita… Vidoje Petrović je poklekao, jer, očigledno je, nije više smeo i mogao da prošeta svojim gradom… A zašto je obelodanio ostavku dva meseca nakon što ju je napisao i potpisao, neka napiše u svojoj političkoj autobiografiji i objasni zašto je to tako…
Treći slučaj je na svoj način pokušaj žrtve ostavkom u ime i za račun drugog… U Srbiji, danas, pri kraju ove 2024.g. nema čoveka, građanina, koji misli svojom glavom, a da ne zna, ko je jedini odgovoran za sve u ovoj zemlji… jer je na sebe prihvatio da odlučuje o svemu… Da li će žrtva Ministra građevinarstva biti cenjena na pravi način… Ne sumnjam da hoće… Jer, evo, odmah se javio sveti Žeks sa ponudom… “Ajde, Sićve, dođi, ja znam da nisi dao ostavku što si ti to hteo“… Jooooj Srbijo… Kuda si nam krenula…?
Sve Vas volim i pozdravljam.
