Dva lica srpskog pravosuđa
Od Starog Rima jedna država da bi bila zaista država mora počivati na zakonu. Ako vlastodršci štite kriminal onda su oni saučesnici u tome, i nikako ne mogu pripadati državotvornosti i dobrobiti građana.
Odavno su pale maske i naprednjačka vlast dobrano se uplela na strani kriminala. Tako, na primer, u slučaju Jovanjica i predsednik države Aleksandar Vučić brani prvooptuženog Predraga Koluviju „da nije u pitanju deset tona” marihuane i da nikog nije ubio. A u pitanju je i 65.000 stabljika ove biljke koja daje barem 200 grama marihuane, dok se na godišnje robije osuđuju posednici dva-tri grama ove droge. Međutim, nakon izjava postupajućeg inspektora Dušana Mitića da su ovde tragovi vodili do tadašnjeg diretkora BIE Bratislava Gašića i prvog čoveka ove službe za Beograd Mirka Škera, neko je doneo odluku da se stane!? Taj koji je sve to zaustavio učinio je krivično delo ometanja istrage.
Očigledno i da postupajući tužilac Saša Drecun kao da je na strani optuženih; da je Koluvija na slobodi, i da ga brani Vladimir Đukanović, član SNS i najviših pravosudnih organa. Jasno je da se na sve načine predstavnici države sprečavaju izvršenje pravde.
Naredno svedočenje inspektora Slobodana Milenkovića zakazano je za decembar, dakle čekaće se još skoro pola godine. U nekim normalnim državama svakako da bi sudski postupak bio daleko efikasniji.
Primera radi pre 25 godina u Šapcu je suđeno za krijumčarenje 114 kilograma kokaina. Sudski postupak trajao je nekoliko meseci, a prvooptuženi, inače pripadnik slovenačke tajne službe, osuđen je na petnaestak godina zatvora. S druge strane već dve godine čeka se na “Jovanjicu dva”, gde se traži krivična odgovornost za članove BIE, VOE, i drugih pripadnika službi bezbednosti zato što su oni sve ovo obezbeđivali.
Ne može čak ni predistražno ročište da se održi. Sigurno će neko nekada ili napisati krimi roman ili snimiti triler o ovim zbivanjima, jer nekih naznaka ima baš u američkim uradcima ove vrste kad se tajne službe stave u službu kriminala, ali ne ovoliko duboko i vidljivo. Ali, nešto ovako otvoreno može se povezati samo sa nekim režimima Južne i Srednje Amerike.
I nije to samo jedini slučaj koji pokazuje duboku ogrezlost pravosuđa u bezakonje. Počev od Savamale, gde je država priznala dil sa policajcem, šefom smene, a zauzvrat da mu legalizuje bespravno izgrađenu zgradu; neasisitiranje policije u rušenje bespravnog restorana na vrhu Kopaonika; legalizovanje ogromnog broja nelegalnih objekata, pored ostalog i gradonačelnika Alekesandra Šapića; milionske štete u Kolubari a da niko ne odgovara, a tu je i “vruć slučaj” bande Veljka Belivuka: ko mu je omogućio vladavinu na “Partizanovom stadionu”, a uzgred nekoliko bestijalno ubijenih žrtava bilo je praćeno od BIE, ali služba ništa nije učinila da to spreči…
S druge strane vidi se ažurnost režima da osudi svoje protivnike tako da je novinar i urednik “Tabloida” Milovan Brkić ekspresno osuđen na 14 meseci zavora, navodno za nasilno rušenje ustavnog poretka. Ili slučaj takođe novinara Boška Savkovića navodno da je nosio obešenu lutku Aleksandra Vučića na protestima.
Primera radi čak ni 15 sudija Ustavnog suda nikada ništa nisu učinili što predsednik države svakodnevno krši Ustav.
Da bi Srbija stvarno bila država onda sudije i tužioci, kao predstavnici te treće grane vlasti, moraju biti dostojni svog poziva, zašto su položili zakletvu, i zašto primaju platu. Uostalom bivši sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević rekao je da sudije služe vladavini prava a ne vladavini ljudi na vlasti.
Dragan Eraković
