ŠABAČKA PREDIZBORNA MATEMATIKA
Izbori još zvanično nisu raspisani ali se uveliko krenulo u izborne igre više od igre. Šabac je čudnim slučajem političkih zbivanja u Srbiji dospeo na veoma važno mesto, dakle od 28 gradova plus prestoni, jedini slovi za slobodni iliti opozicioni grad. Pa kad se malo pogleda unazad vidi se da je u tridesetak lokalnih samouprava došlo do promene izborne volje birača, jednostavnije lokalna vlast je kupljena ili ucenjena da pristupi SNS vertikali, čak i o sada neosvojivi demokratski bastion Vračar. U Šapcu toga nije bilo, jer je, na poslednjim lokalnim izborima prodemokratska većina bila nadmoćnija od naprednjačke. Tako je Lista „Nebojša Zelenović – Šabac je naš“ dobila 32,25 odsto glasova a Lista „Pobeda za Šabac – Nemanja Pajić“ 13,5 odsto, dok je SNS pod čudnim imenom za lokalne izbore „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“ dobila 34,34 odsto, a opet „izrazito lokalna“ Lista „Ivica Dačić, SPS, JS, KP“ 5,5 odsto glasova. Ostale stranke, pored ostalih SRS, Dveri, Ruska stranka, nisu prešle cenzus i ukupno su osvpojile 12 odsto glasova.
Za razliku od ostalih gradova i opština u Šapcu su nosioci poluga vlasti stranke koje nisu pristale na diktat stranačkih centrala iz Beograda. Nakon izbora tadašnji predsednik DS Dragan Đilas pošto poto hteo je da promeni ovdašnju strukturu, ali ga u Šapcu nisu poslušali. Ovde u Šapcu Dušan Petrović je formirao ja snažan i funkcionalan ogranak DS, bio i potpredsednik stranke. Devedesetih godina DS je bila znatno organizaciono i kadrovski slabija od tada neprikosnovenog SPO. Petrovićevim dolaskom na čelo šabačkih demokrata 1995. mnogo toga se pokrenulo, i ova stranka postala vodeća u opozicionom bloku u Šapcu koja je dovela do demokratskih promena 2000. Zaboravilo se da je i Šabac bio u grupi gradova koji su po leks specijalisu, odnosno po Gonzalesovoj komisiji pobedili na lokalnim izborima 1996, ali nekako je to olako shvaćeno u tadašnjim vrhovima opozicije kod Đinđića, Pešićke i Draškovića, pa je Šabac ostao u rukama SPS do 2000. Na poslednjim lokalnim izborima nije poslušan ni ulitmatum tadašnjeg URS-a i Mlađana Dinkića da ovdašni ogranak zajedno sa SNS formira vlast. Posle toga osnovan j pokret Zapadna Srbija, koji je ostao dosledan demokratskim principima. Na ove osnovne poluge lokalne vlasti priključili su se i DS, SPO, NS, Nova stranka, JS, Zeleni Šabac, Levica Srbije… što je rezultiralo značajnom odborničkom većinom u Gradskoj skupštini.
Sadšnja velika polemika vodi se da li će se ZzS i Nebojša Zelenović uključiti u lokalne izbore. Već ranije Zapadna Srbija je jasno se opredelila da ide na izbore. Podsećanja radi ovde je u avgustu 2018. godine održan prvi sastanak udružene opozicije, Savez za Srbiju, jer jednostavno ovde je bila slobodna teritorija. Nakon toga više od godinu dana održavani su protesti na ulicama, jedno vreme čak i u oko stotinu gradova i opština, potpisan je i Ugovor sa narodom, došlo je do bojkota političkih institucija, i posle svega odlučeno je za sveopšti bojkot izbora. Ono što muti vodu je održavanje u istom danu parlamentarnih i lokalnih izbora, što nije praksa u demokratskim državama. Upravo zbog silnih upinjanja Aleksandra Vučića da stalno održava tenzije izborima došlo je do ovog nepotrebnog poklapanja, jer se itekao razlikuje državna od lokalnih politika. Gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović javno je saopštio da nikako ne treba predavati slobodan grad naprednjacima koji su došli pod okrilje kriminalne grupe Milana Ostojića Sandokana. I kod mnogih slobodoumnih Šapčana jasno je da ovaj grad bogate kulturne i svake druge tradicije, ne treba predavati onima koji su, po mnogim parametrima, uništili Srbiju i njene institucije. Kao višnja na tortu stiže i proglas Narodne stranke da raspusti ovdašnji Gradski odbor što se drznuo da ne bojkotuje izbore. To pokazuje bahatost stranačkih centrala, a osnovno pitanje šta je i koliko njen lider Vuk Jeremić doprineo protetsima i demokratskim tokovima u Srbiji. Počev od porodice koja je živela u najvećim blagodetima socijalizma, u šramu Londona, od povlašćenih škola, do srećne zvezde da je bio učenik Borisa Tadića koji ga je lansirao za ministra spoljnih poslova, a kasnije dospeo na čelo Ujedinjenih nacija. Ono što je evedentno da njegovom ponovnom pojavom u političkom životu Srbije nije došlo do znatnijeg pomaka opozicije, a ako se veruje i nekim statistikama, nije pomogao ni Dragan Đilas da se poveća rejting opozicionog korpusa. Šabac, takav kakav je, ostaje da se sam izbori za svoje mesto, za svoju slobodu, za kulturu, za ono što grad čini gradom, a oni drugi, pogotovo prestonica tu su gde su. Ostaje začuđujuće pitanje šta sve treba da se desi prestonici da Beograđani protestvuju onoliko koliko im je grad unakažen a oni toliko poniženi. Mi ovde u Šapcu, nemamo alterantivu, i znamo ko je ko!