Sramota
Stid ili sramota je subjektivni doživljaj, nastao zbog loše ocene svoga ponašanja i delovanja, koju osoba sebi daje u nekoj situaciji. Poseban oblik je eksterna sramota, kada osećamo sramotu zbog ponašanja drugih. Stidimo se poredeći svoje, ili ponašanje drugih, sa standardima dobro uređenog društva. Mnogo se toga još može napisati o stidu, nestalom u vrtlozima kretanja savremenog sveta.
Ponekad me preplavi razočaranje što postoji toliko ljudi na životno značajnim mestima, koji ne znaju za stid, nisu spremni da priznaju svoje očigledne greške i poraze, i da ih bude sramota. Okružuju i guše ostale. Za sada i nažalost mnoga dešavanja me iz dana u dan u to ponovo uveravaju. Previše ih je za moj kapacitet, da im se oduprem, ignorišem meni neprihvatljiv poredak, nestanak stida i svega toliko potrebnog dobroga. Pokušavam da verujem u bolje dane na razne načine, slušam rok i pop naše stare dobre Juge:
“Zamisli život u ritmu muzike za ples
zamisli život drugačiji od ovog …
… doći će do promene u tvojoj glavi
i vjerovat ćeš da postoji nada
ako zamisliš život
u ritmu muzike za ples … ”,
gledam romantične filmove, ne gledam našminkane, objektivnim slušaocima i gledaocima ipak kontroverzne informativne emisije. Ali svetskim dešavanjima osokoljeni gospodari istine jači su od svega, svuda su i stalno tu negde, previše blizu da bi nam bili neprimetni. Ne uspeva mi, ne uspeva nam mnogima. Svakodnevno dodaju po neki novi, spektakularni prilog svojoj biografiji za nezaborav. Smetaju dobronamernima, uzalud ih se stalno i toliko stidimo.
Znamo da i to mora proći, ipak pitamo se dokle ovako, i koliku će štetu ovi sadašnji ostaviti onima koji dolaze, možda nenadoknadivu. Neškolovani su na pozicijama gde moraju biti školovani, nesposobni tamo gde bi trebalo da su najsposobniji, nepošteni nas uče poštenju. Izgubili smo poverenje u institucije koje bi trebalo da su stubovi valjane države, pitamo se kako ćemo sutra. Predugo to traje, strpljenje je na izmaku, teško će biti izbrisati ovakvu prošlost.
Postoje bolji
Obradujem se svakoj pojavi glasa razuma, objektivnoj slici nepovoljne svakodnevnice i neprihvatanju, narastajućem otporu onome što nije dobro. Ali „brojanjem“ na izborima gubimo još uvek. Neka je to i za jedan glas, pobednicima je dovoljno. I čini mi se da taj jedan glas željene promene na drugu stranu još nije dovoljno blizu. Ili ipak jeste?
A onda se uplašim da odlaskom nespretne i pogrešne ekipe ne budemo zatečeni. Previše se baveći samo tim ukazivanjem na očigledne greške drugih, zaboravljamo koliko će nam pameti, snage i nedostajuće sloge trebati da nasleđe ispravimo i krenemo nekim novim, boljim putevima, spojimo mladost i iskustvo na najbolji i najefikasniji način.
Kakogod, mora biti mesta optimizmu, postojati nada, postoje bolji. Druge opcije nam nema. Naravno da niko nije nezamenjiv i da uvek ima, može i mora biti boljih. Prazna je, kukavička i pogrešna priča da samo može biti još lošije i gore. Pričaju je oni koji nisu ni željni ni spremni da se suoče sa istinom, dobro im je ovako. Pronađemo li prave ljude, koji će reći kako nastaviti, običan narod, želim da verujem, to će i prihvatiti. Inercija je nešto što ipak nikad i nikako ne smemo potceniti, ne pronađemo li te prave i bolje, pobeda na izborima ne znači nam sve ono što očekujemo. Dolazak drugih, sam po sebi, samo je preduslov boljih rešenja, ali ne i garant. Pamet u glavu, što pre pronađimo i promovišimo ekipu koja će nas vratiti u svet normalnog, dostojanstvenijeg i srećnijeg života!