Ministar (pr)osvete Dejan Vuk Stanković, je „napunio“ godinu dana ministrovanja, te se negde dalo za očekivati da će išetati iz obrazovnih „pelena“ i imena „palo mi na pamet“ i krenuti negde da upoznaje javnost Srbije sa eventualnim smerom njegovih reformskih poteza ili pak ideja ka boljem obrazovanju dece Srbije. Od kako je zaseo na prosvetni prestol i uhapsio obrazovanje Srbije, nije mrdnuo ama baš ni za milimetar. Šta je to obećavao, Ministar prosvete koji obećava? Samo u poslednjih nekoliko meseci, obećavao je časove od 30 minuta (zbog „difuzne pažnje“ učenika, što god to značilo, a predsednik države šapnuo), zabranu mobilnih telefona (uz drakonske kazne do 100.000 dinara), nacionalne udžbenike, knjige propisane mase, stipendije onima koji studiraju nastavničke smerove, normalizaciju rada u Petoj beogradskoj i Jovinoj, korenite reforme u obrazovnom procesu, kažnjavanje onih koji unose politiku u škole. Dakle, „Ne pitajte šta je jeo, taj je jeo šta je hteo i oblaka jedan deo“. Od silnih potencijala i ideja koje su mu kreativno navirale tokom odrešitog desetomesečnog hodočašća po Ćacilendu, nije ostalo ništa. Ostaće upamćen kao Ministar koji je ćutao dok se vršila trijaža dece podobnih i nepodobnih roditelja u predškolskim ustanovama, da je nagradio prestižnom svetosavskom nagradom, Danku Nešović koja je pokušala da sravni sa zemljom zdrav razum nastavnika, dece i roditelja u 5. Beogradskoj gimnaziji, da je smenio niz direktora osnovnih i srednjih škola, da je potpuno politizovao školske odbore u Srbiji, da je dozvolio direktorima da otpuštaju nastavnike, bez valjanog razloga, da je krenuo da lomi kičmu visokom obrazovanju, da je kako sam kaže pokušao da normalizuje nastavu, dok mu predsednik propagira termin obrazovnog genocida, jer genocidom zida sve aspekte svoje politike. Približava se kraj još jedne školske godine, u kojoj je Ministar imao „kreativne“ misli bez da je i jednu realizovao. Polako se kraju privodi ribnikarsko- dubonska nedelja koju je gospođa Đukić Dejanović, (bivša Ministarka prosvete) ustanovila nedeljom sećanja i zajedništva. Javna je tajna da je nije ni bilo u školama, samo pročitana preporuka ministarstva. Prosveta je zaglavljena više nego ikad. Dok škole već godinu dana plaćaju skupe troškove parničnih postupaka, advokatske troškove i kamatu zbog neisplaćenih jubilarnih nagrada u punom iznosu, Dejan Vuk Stanković stoji u mestu i pita se šta će sa maturom koja će se održati, a šta onom velikom koja mu još uvek izmiče kao obavezan obrazovni model i provera na kojoj insistira Evropska unija. I ipak „ništa više ne nauči pačja škola ta, nego što je i pre znala…“
Dr Tatjana Marković – Topalović, Narodna poslanica.
Predsednik RO za obrazovanje
