LIČNI STAV: Hanibal Kovač
U danima kada jedna smrt pretiče drugu u neprekidnom nizu i kada strepnja postaje sve veća posle svakog dana, a već sutra, neka nova smrt, zariće nož u naša srca. Najbolji pokazetelj u kakvom je duhovnom stanju nacija je odnos prema smrti sa jedne strane i vrednovanje zemaljskih tragova sa druge strane. Svedoci smo da često, jedno sa drugim, ovde u Srbiji, baš ne ide ruku pod ruku… Ali, umro je Džej, neka mu je večna slava! Umro je Ivan Bekjarev, umro je Mića Milošević, umro je i Borivoje Kandić i njima neka je večna slava i hvala. Mediji su to, u većoj ili manjoj meri propratili. Tabloidi se utrkuju za neke od tih smrti ko će dati patetičniji naslov, prenoseći do pornografskih tančina šta se zapravo sa tim ljudima desilo, u kolikoj meri je njihova porodica tužna, kako se srce cepa nadvoje i natroje i kako lelek para nebo. Neki od njih, snagom svoga talenta i tragovima koje su ostavili za sobom, ušli su u hiljade domova, u hiljade srca i hiljade duša onih, koji ostaju iza pokojnika. Nacija plače, krvari (tako bar kažu mediji), jer oni su bili naše duhovno utočište i neutešna je naša budućnost bez njih takvih kakvi su bili. Neko će reći da smo nekrofilna nacija, jer dok si živ niko ne obraća pažnju da li je neki naš heroj i antiheroj u problemu, da li ga je droga razorila do te mere, da više ne može normalno da zbori ili su ih alkohol i kocka, mentalno i fizički razorili do neprepoznatljivosti. To nas baš briga, jer njihovo je samo da umru a onda mi stupamo na scenu. Plačemo, u čast pokojnika palimo baklje, pijemo vino, ogovedani plešemo na ulici, jer naša je duša ranjena. Izgubili smo nekog svog, ma bližeg od rođenog brata. Tako je, imamo pravo i niko ne može to da nam zabrani, jer to smo mi… Sa druge strane, dan pre nego što će se Džej upokojiti u Gospodu, ovozemaljski život napustio je jedan od najvećih duhovnika Srpske pravoslavne crkve, Arhimandrit Jovan Jelenkov. Čovek, koji je snagom svoje vere i ljubavi prema svima nama, projezdio ovozemaljskim hrišćanskim i pravoslavnim stazama i bogazama, ne tražeći niodkoga ništa do od samog Boga, da nas spase i sačuva ovakve kakvi jesmo. Otac Jovan je u ime našeg srpstva, naših kafana, našeg pevanja i pucanja, naših ranjenih duša, naše pameti i naše gluposti, u ime naših ljubavi i mržnja, prosvećenosti i neprosvećenosti, založio svoj život, neustuknuvši ni kada mu je sektaški nož 13 puta zariven u grudi i glavu. Dok smo pevali po srpskim kafanama i na ulicama vikali „ne damo Kosovo“, Otac Jovan je uz molitvu Svevišnjem, na tom istom Kosovu, u manastiru Zočište, primao na sebe šiptarske granate, jer trebalo je srpsku duhovnost, na svetom mestu sačuvati. Snagom vere u Boga i svih nas, preživeo je i streljanje onih iz UČK, verujući, kao i Sveti Sava da samo snagom vere i ljubavi možeš pobediti zlo, glupost i sve nesreće kako neprijatelja tako i nas samih. Otac Jovan je svojim anđeoskim bitisanjem među nama, tiho hodio, ali jasno i razgovetno zborio o tome šta smo, kakvi smo i kakvi treba da budemo. Nikada nikome nije ustuknuo ni za jotu, gradio je crkve i manastire tamo gde su krajnje tačke ove naše i ovakve zemlje. Svojoj duhovnoj deci je pomagao koliko je mogao a brojnim Kosovskim klincima i klincezama, usađivao u male glavice sve ono najbolje, što nam je od Svetog Save ostalo. Hiljade ljudi, krenulo je i išlo za njim do poslednjeg dana. Manastir Svetog Jovana Krstitelja u selu Petrlaš na Staroj planini, bio je svima tu i tako blizu, zahvaljujući Ocu Jovanu, jer razdaljina od takvog čoveka nije ništa drugo do misao i treptaj oka. Ne morate mene pitati, nego pitajte na primer glumčine i duhovno jake ljude među nama, poput Nenada Jezdića, Nebojše Cila Ilića, Aleksandra Srećkovića – Kubure, Nebojše Dugalića, Sonje Kolačarić, ko je i kakav bio Otac Jovan. Bio je živi svetac, beskrajno obrazovan, pun ljubavi prema Bogu i ljudima, pun empatije prema svakom Božijem stvoru… Bio je spas brojnim napaćenim dušama, uzročnik mnogih duhovnih i svih drugih ozdravljenja. Njegove besede, besede Oca Jovana, ostaće nam večno za nauk i služiće nam, ako smo iole pametni da pokušamo, da pre svega u sebi pronađemo onu najtananiju iskru dobroga i da nam se konačno probudi svest o tome šta je dobro a šta loše, šta jeste a šta nije i da naučimo da vrednujemo na pravi način pre svega sebe a onda i druge. Ne, eto kakvi smo, nijedna reč u tim našim dičnim, šatro slobodnim i demokratskim medijima. Ništa ni u tabloidima koji se busaju u velikosrpska prsa, takmičeći se u bombastičnim naslovima…. Nijedna reč na nacionalnim frekvencijama, jer Otac Jovan nije od Boga dobio glasne žice koje će nas u kafanama bacati u dert, već glasne žice za liturgijsko pojanje i um koji doseže mnogo dalje od prizemnog shvatanja vere i srpstva, koje svakodnevno, tako lako i bagatelno proklamujemo na žurkama, utakmicama, kafanama i ulicama širom gradova ove blesave zemlje. Neka Džeja u Aleji velikana, neka i Šabana tamo a ti dragi Oče Jovane, počivaj u miru tamo negde, u hladnoj i kamenitoj zemljici na Staroj planini. Oče Jovane, tamo ti je i mesto, jer odatle možeš sve lepo da nas vidiš.
No, umro je Džej i red je da se ode u neku kafančinu da se isplačemo, jer pogađa nas pesma. „Pesma nas je održala, njojzi hvala“! Ne damo Kosovo, Srbija do Tokija!
