SA SLOBODANKOM RAKIĆ ŠEFER UOČI IZLOŽBE U KULTURNOM CENTRU ŠAPCA
Mr Slobodanka Rakić Šefer (1953), Mačvanka po rođenju i Šapčanka po odrastanju i školovanju, u Kulturnom centru Šapca u ponedeljak priređuje svoju 102. izložbu. Sugrađanima nudi svojevrsni Hristov vinograd u kojem najlepše grožđe rađa, vinovu lozu i grozdove koji čoveka mame zarobljenim sunčevim zracima i slašću. Sa poznatom slikarkom razgovaramo tri dana pre svečanog otvaranja postavke, koja obuhvata tridesetak slika srednjeg i malog formata.
– Pre deset godina imali ste u Šapcu izložbu crteža “Opet je proleće ko nekad”, a 18. septembra predstavljate se postavkom slika “Grožđe je opet rodilo”. Beograđani su 2013. videli taj vaš ciklus, u koji ste krenuli – odlaskom u penziju – potvđujući da kreativnost i vrednoća ne priznaju ni godine ni kalupe. Da li ste se vinovoj lozi i grožđu, kojima je Bog blagoslovio ljudski rod, posvetili da bi – zaokružujući jedan životni period – podsetili na žilavost života i na vino kao simbol nevino prolivene krvi Hristove?
– Podsećala sam ja ljude i te 2013. godine da su se sile mraka oduvek trudile da unište ustrojstvo i harmoniju života na našoj planeti, ali da se život iznova rađa jer tako želi naš Tvorac koji je alfa i omega svega a tako će biti sve dokle on bude želeo. Ko to ne shvati na vreme na pogrešnoj je strani i bez nade za spasenje. Zbog probuđenih sila tame život je postao mukotrpan i stresan, kao pred veliki potop koji je naša planeta već zapamtila. Uostalom, ko od nas bar jednom nije bio u smrtnoj opasnosti a Gospod ga spasao?! Zato ne treba oklevati i plašiti se već postavljati zadatke sebi i rešavati ih, jer sa čime izaći pred Gospoda?! A ako ipak ne znaš šta ti je činiti, moli se, i dobićeš i odgovore i zadatke. Tako je i meni, pre deset godina, dok sam se preispitivala šta ću i na koji način da obeležim 40 godina svoga rada, sasvim iznenada, u trenu, kao sa nebesa, doletela ideja da to bude – grožđe!
– Bila sam bukvalno zatečena i pomalo uplašena, jer jedva da sam imala dve slike na tu temu. Pitala sam se kako ću za samo osam meseci, do termina koji sam dobila za izložbu, uraditi ceo novi ciklus. Pogotovo što, kada se pripremam za novi ciklus slika, čitam sve o tome gde god šta nađem, prelistavam celu istoriju umetnosti, promišljam, analiziram, crtam skice, sabiram se i preispitujem. Međutim, sve mi je teklo samo od sebe, bukvalno su se ideje prelivale, doletale su brzo i iznenada, i tek u toku rada mogla sam ponešto da proverim, potražim ili analiziram. Nisam imala vremena ni za čuđenja ni za objašnjenja. Znala sam jedino da ne mogu da se oslonim na iskustva iz istorije umetnosti, već samo na sopstveno znanje i umeće.
– Teme u umetnosti su večite, ali su pristupi različiti. Znala sam da ne mogu da radim na klasičan način, kao Katarina Ivanović. Morala sam pronaći svoj odgovor na istu temu, onaj koji će korespondirati sa čovekom u današnjem prostoru i vremenu. Tema je zaista moćna. Grozđe, loze, čokoti, vinogradi, vino, zdravice, nisam znala šta bih pre. Tada sam se setila reči našeg čuvenog slikara i zemljaka Miće Popovića, koji mi je davne 1989. godine rekao na retrospektivi mojih belih slika u tadašnjem Domu Armije u Beogradu: ”Nemoj se plašiti kako ćeš novu temu obraditi, tema će sama potražiti način, a ti imaš dovoljno znanja i iskustva da svaku temu predstaviš i likovno i filozofski na sebi svojstven način”.
– Čini se da vinovu lozu i grožđe lako slikate, ili je to samo utisak?
– Kad slikam grozđe, korpe, loze, čokote, osećam se preporođeno, kao kad sam radila pčele. Kao da me sami anđeli podržavaju! Drago mi je da se to i vidi, jer je tema zaista moćna – Božja – i ja joj pristupam sa strahopoštovanjem. Hristos je na poslednjoj večeri, pred svoje raspeće, ustanovio obred pričešća koji se na kraju svake svete liturgije obavlja preko vina i hleba. Loze imaju čudesnu moć: niču na zgarištima, kamenjarima, pored starih kuća, iz zaboravljenih i ugašenih ognjišta, kraj starih koliba, iz pepela, na grobljima, takoreći ni iz čega! Grozđe i vino su i filozofija, i religija, i istorija, i tradicija, i medicina, hrana i poezija, umetnost, dakle, celokupna kultura čovekovog života!
– Ciklus pčela posvetili ste ocu, a kome su omaž grožđe i vino posvećeni?
– Nikad se nisam upuštala u one teme koje nisu bliske mome srcu i mojoj duši, nego samo u ono što je duboko utkano u moje biće. Ako je ciklus pčela posvećen mome ocu Aleksandru iz Duvaništa, koji je između ostalog bio i pčelar, onda su loze posvećene mome dedi Dragoslavu iz susednog Lipolista. On je bio zaljubljenik u voćarstvo, u pravom smislu te reči. Imao je čudesnu tamnjaniku, od koje je mirisao ceo vinograd, ali i višnje i šljive pa sam se kao dete vrzmala oko kazana za pečenje rakije. Međutim, deda mi je davao da pijem samo tzv. ledeno vino koje je stizalo za upotrebu tek za slavu Sv. Jovana. Zato je moja prva slika iz ovog ciklusa i bila – “Ledene bobice za ledeno vino”.
– To je specifično ali i skupo vino, zar ne?
– I te kako. Niko nije razumeo o čemu ja to govorim, kakvo je to ledeno vino i otkud grozđe pod snegom? Bila sam šokirana da današnji vinogradari ne znaju da se radi o vrhunskom, najskupljem i najcenjenijem vinu na tržištu. To je ono vino koje se može dobiti samo od starih i otpornih sorti loze čiji se grozdovi ostave neobrani pod snegom i ledom, da bi malo ogrezli od buđi, da bi uvukli u sebe plemenite plesni uz stalnu kontrolu i odstranjivane trulih bobica. Takvo grožđe se bere oko Sv. Nikole a previre i pije za Sv. Jovana. Ono je izuzetno dragoceno za zdravlje, a posebno za čovekovo srce jer sadrži ferment resveratrol koji štiti srčani mišić. Ja sam imala priliku da ga posle detinjstva pijem u Beču, za svoj pedeseti rođendan! Izuzetno je skupo, i nažalost, mnogi neće imati priliku da ga ikad probaju u životu!
– Da završimo razgovor pozivom Šapčanima da dođu i pogledaju izložbu, prvu koju posle dosta vremena priređujete u svome gradu?
– Naravno. Ali, osim poziva, želela bih da svoju priču rezimiram rečima Petra Samardžije izrečenim o ledenom vinu. Taj čuveni enolog, rekao je: ”O ledenom vinu se govori kao o najvećoj vrednosti, dragulju koji se čuva za najvažnije prilike, najdraže goste i najskuplje poklone. Njegova čar je i u tome što se ne može dobiti svake godine. Ona je izazov na koji čovek nema potpuni uticaj, igra prirode, čovekove brige i znanja, tradicije, umetnosti, nauke i sreće, sve je to u flaši ledenog vina. Zato se ruke tresu i oči iskre, kada se približi trenutak ledenog vina u čaši i ustima.”
Živana Vojinović
