ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
Desi se tako, ponekad u istoriji, da se nad herojskim gradom kakav je Šabac nadviju neki crni, tamni, oblaci. A, upravo, ovo je tako nekakvo vreme. Međutim, ovoga puta na grad nisu nasrnuli nikakvi neprijatelji već oni koje su građani sami izabrali da ih, “tobož”, zastupaju a koji su se pokazali kao veće štetočine nego što je to bila i jedna okupatorska “sila”.
Zanimljivo je koliko su se, kroz istoriju, građani Šapca pokazali hrabri da svojim životima brane i odbrane svoj grad u ratu a koliko su se pokazali nesposobni da u miru izaberu čestite, sposobne i dogovorne ljude da ih zastupaju. A kulminacija pogrešnog i nesrećnog izbora mogla se, još jednom, videti na upravo održanoj sednici Skupštine grada.
Ima jedna narodna poslovica: “Čega se pametan stidi, time se lud ponosi”, a upravo ona bi, možda, mogla, na najbolji mogući način, da objasni ponašanje, “takozvanog”, prvog čoveka grada koji se iz sve snage trudio da pokaže svu raskoš svog primitivizma i netolerancije. Upravo onako kako to baštine kadrovi Srpske napredne stranke. Čovek čija su, sumnjiva diploma, i nesposobnost postali opšte poznati činio je sve što je bilo u njegovoj moći, a da pamet nije, da po ko zna koji put obesmisli rad skupštinskog zasedanja.
Poput seoske “torokuše” vređao je i ponižavao sve one koji su, dobronamerno, ukazivali na to da Šabac ne ide u dobrom smeru. A sve to potkrepljujući pričom kako se on za ovaj grad bori, ko niko do sada, i kako ga voli više od nas koji smo u njemu rođeni.
I, tako, kada “glasnogovornik” šabačke lokalne vlasti, njen gradonačelnik, sa “ponosom” saopšti da su godinu završila sa budžetskim suficitom, građanima se to često predstavlja kao dokaz uspešnog i domaćinskog upravljanja. U javnosti se stvara utisak da je grad poslovao odgovorno, povećao prihode i racionalno trošio novac poreskih obveznika. Međutim, iza takvih političkih poruka često se krije sasvim drugačija stvarnost.
Suficit sam po sebi nije dokaz uspeha. Naprotiv, u lokalnim samoupravama on vrlo često predstavlja dokaz da planirani poslovi nisu urađeni, da projekti nisu realizovani i da građani nisu dobili ono što im je obećano.
Ako je gradska vlast ostvarila svega oko 90% planiranih prihoda, onda je jasno da nije došlo do privrednog rasta, većeg investiranja niti efikasnijeg punjenja budžeta. Dakle, novca nije bilo više nego što je planirano. U takvoj situaciji suficit može nastati samo na jedan način, tako što je vlast potrošila manje nego što je bila obavezna da potroši.
A šta znači kada grad troši manje od planiranog?
To znači da deo planiranih radova nije izveden. Da neka ulica nije asfaltirana. Da vrtić nije renoviran. Da sportski klubovi nisu dobili sredstva. Da kanalizacija nije završena. Da subvencije nisu isplaćene. Da javne nabavke nisu sprovedene. Ukratko, da građani nisu dobili usluge i infrastrukturu koje su im obećane kroz budžet.
Budžet lokalne samouprave nije štedna knjižica privatne firme pa da je cilj ostaviti što više novca na računu. Suština gradskog budžeta jeste da novac bude uložen u javni interes, u puteve, škole, komunalnu infrastrukturu, kulturu, sport i socijalnu zaštitu. Kada novac ostane nepotrošen, to, automatski, ne znači odgovornost. Već uglavno znači nesposobnost gradske administracije da realizuje sopstvene planove.
Posebno je problematično kada vlast sama planira budžet, javno obećava određene projekte, a zatim na kraju godine slavi zato što te projekte nije realizovala. To je isto kao kada bi neko tvrdio da je odličan domaćin zato što nije popravio krov, nije okrečio kuću i nije platio planirane režijske troškove pa mu je zbog toga ostalo više novca u novčaniku.
Ozbiljna i sposobna lokalna vlast meri se po stepenu realizacije budžeta, a ne po veličini suficita. Dobro upravljanje znači da su planovi realni, prihodi ostvarivi, a projekti izvedeni na vreme i u interesu građana. Kada su prihodi podbacili, a rashodi još više, to nije znak uspeha nego dokaz lošeg planiranja, neefikasnosti i administrativne nesposobnosti.
Međutim, građani Šapca imaju mnogo veći problem nego što je ova nakaradna, neodgovorna i nesposobna vlast, a to je da u gradu ne postoji opozicija (čast malobrojnim izuzecima) koja bi kontrolisala kako funkcioniše vlast i koja bi na nju vršila pritisak da radi onako kako je planirala i obećala. Jer, takozvana šabačka opozicija, koja se odlučila za nekakav, samo njima znani bojkot, kao i oni “nosači transparenata” u cilju fotografisanja za ličnu promociju, direktan su saučesnik u svim “zlodelima” prema gradu Jevrema, Luke Vinavera i naših potomaka koje naprednjačka vlast čini. Zato što ćute, što su “zabili glavu u pesak” i čekaju priliku da, što javno – što tajno, od šabačih naprednjaka izvuku neku “blagodet” za sebe.
I, tako, okreni – obrni, ostali smo samo mi u “Podrinskim” koji imamo htabrosti da lokalnoj vlasti postavimo jednostavno logično pitanje: ako je ostalo toliko novca, šta od obećanog nije urađeno? Jer suficit u gradskog kasi nije višak uspeha već višak neispunjenih obećanja.
A građani Šapca imaju pravo to da znaju…
Ivan Kovačević
