Katarina Ruvidić, Lipolist – doktorantkinja Fakulteta političkih nauka
Prvih sto dana vlasti Srpske napredne stranke u Šapcu prošlo je očekivano. Samo bi nezainteresovani prolaznik pomislio da će Aleksandar Pajić upravljati Šapcem na autentičan način, ili, čak, upravljati uopšte. Trenutna šabačka vlast samo je jedan od krakova meduze koja ima vlastito ime i prezime, te se šabačka politika ni po čemu ne razlikuje od politike koja dolazi sa Andrićevog venca. Obično se u prvim danima po preuzimanju vlasti nova politička opcija obračunava sa nepodobnim direktorima i načelnicima, međutim, naprednjaci nisu iznenadili ni u Šapcu – najpre su se obračunali sa demokratijom.
Demokratijo, hoćeš sama da daš ostavku ili da te smenjujemo?
Kako je naš grad najduže odolevao stisku naprednjačke meduze, demokratska vlast uspela je da razvije demokratične prakse participativnog budžetiranja, pa je tako Šabac postao prvi i jedini grad u Srbiji koji je uključio meštane mesnih zajednica u proces kreiranja budžeta, tj. odlučivanje kako da se troši novac od poreza na imovinu. Niko bolje ne može da zna šta jednom selu treba do onih koji u njemu žive i obrađuju njegov atar. Očigledno, naprednjaci kažu niko sem njih. Oni o svemu znaju najbolje, pa tako na primer Zorana Mihailović bolje od Pište zna koji put asfaltirati, a koji nasuti u Lipolistu i okolini, bez obzira što on te puteve zna napamet, jer svaki dan tuda ide po mleko.
Ovakvo otimanje politike iz ruku običnog čoveka – a šta je politika nego donošenje odluka, pa i te koji put treba asfaltirati – i privilegovanje „stručnjaka“ na uštrb „neukih seljaka“ najviše odgovara svemoćnom vlastodršcu koji svoju samovolju i opravdava time što tvrdi da narod nije „stručan“ da zna šta mu treba. Zato ne treba da nas čudi što su naprednjaci po dolasku na vlast u Šapcu najpre eliminisali svaku mogućnost da običan narod učestvuje u donošenju odluka – oni su ukinuli praksu participativnog budžetiranja, tj. oduzeli su pravo naroda da direktno odlučuje o načinu trošenja novca od poreza na imovinu. Da zamažu oči „nestručnim“ seljacima iskoristili su i presudu Ustavnog suda koja se ticala karaktera akata po kojim je odlučivanja po selima vršeno. U netransparentnom postupku Ustavni sud jedino je presudio da su Pravilnici po kojima je spovođeno direktno odlučivanje, a koje je donelo Gradsko veće, opšti akti, što je suprotno zakonskoj odredbi koja kaže da Gradsko veće može da donosi samo akte pojedinačnog karaktera.
Ovaj suvoparan, i na prvo čitanje komplikovan legalistički argument i jeste kakarterističan za autoritana društva, gde se vladar namerno sakriva iza zapetljanih tumačenja zakona i oslanja na njihovu zastarelost, kako bi sprečio modernizaciju duštva i njegovih institucija, jer bi moderno i informisano društvo bilo pretnja po njegovu apsolutnu i neograničenu vlast. Drugim rečima „ako Pišta posumnja u nas, neće u Ustavni sud“.
Žrtvovanje volje na oltaru legitimiteta
Nastavljajući u duhu komplikovane, legalističke argumentacije, napredne kadije tužile su i presudile da je uključivanje svih meštana sela u odlučivanje nepotrebno kada po Zakonu o lokalnim samoupravama legitimitet za to imaju saveti mesnih zajednica. Oni u isto vreme vrlo ciljano i zlonamerno zanemaruju što ovaj model participativnog budžetiranja kao ovlašćene predlagače projekata predviđa upravo i izabrane savete mesnih zajednica. Jedan on poverenika SNS-a u Šapcu otvoreno kaže da se ovakvim upravljanjem novcem od poreza zaobilaze njihovi ljudi u Savetima mesnih zajendica.
Nisu naprednjaci ovde napravili lapsus, niti su zaboravili da su izbori za mesne zajednice građanski. Njima je njihov Vođa zapovedio da vlast mora da bude potpuna i apsolutna. Zato oni bez imalo stida promovišu listu „Budućnost Srbije – budućnost Majura“, dok isti taj Ustavni sLud ćuti kada majurskim naprednjacima predsednik stranke (i) države u svom govoru na stranačkom Glavnom odboru javno čestita na pobedi na izborima za mesnu zajednicu. Njima ne odgovara da na izborima za gradsku MZ „Donji šor“ pobedi bio ko, pa kandiduju svoje najistaknutije članove, šefa odborničke grupe i pomoćnika ministra prosvete dr Aleksandra Pajića, narodnog poslanika i direktora Telekoma u Šapcu dr Bobana Birmačevića, odbornika i direktora Elektrodistribucije Dejana Jovanovića i odbornika i direktora Šabačke bolnice dr Slobodana Popovića. Da li sme Ustavni sLud da pokrene postupak što su se u proteklih pet godina, na svim građanskim izborima za mesne zajednice u Šapcu, naprednjaci angažovali u punom stranačkom kapacitetu, uz posete republičkih funkcionera, propagandni materijal, dovoženje birača na glasanje uz korišćenje gerijatrijske službe, elektrodistribucije i drugih javnih resursa koji su u nadležnosti republike.
Naprednjaci ciljano obesmišljavaju ne samo izbore za mesnu zajednicu, već sve izbore u ovoj zemlji do mere da se običnom čoveku koji živi od svog rada i zagdi da uopšte pomisli na izbore i političare. Naprednjačka izborna mašinerija bez stida, a sa mnogo para, stara se da rezultati bilo kojih izbora u Srbiji budu izvesni i kontrolisani, ne prepuštajući ništa slučaju, pa ni odluku da li ćemo asfaltirati put do Ribara ili do Petlovače.
Nisu se, dakle, naprednjaci pobunili protiv direktnog odlučivanja zato što diskriminiše mesne zajednice niti zato su su akti opšteg, a ne pojedinačnog karaktera, već zato što je ta praksa omogućila upliv običnog sveta u polje odlučivanja i politike, koji oni ne mogu da iskontrolišu. Jer, ko sme u ovoj zemlji da se bavi politikom, a da nije Aleksandar Vučić? Neki vladika, akademik, a sad i seljaci – ma sram ih bilo!
Šta je na kraju izvesno?
Izvesno je da će istorija čitav period dominacije Srpske napredne stranke na političkoj sceni Srbije obeležiti kao strahovladu jednog čoveka i da će zapamtiti samo njegovo ime. Pajiće i Birmančeviće, kao i prvih sto dana vlasti SNS-a u Šapcu istorija će nažalost zaboraviti, kao što je zaboravila sve one poslušnike koji su se u periodima civilizacijske dekadencije, moralnog posrnuća i velikog siromaštva običnog naroda krili iza Vođe i samo radili svoj posao.
