Rijaliti Srbija
Onaj nesretni kulturno-istorijski a religiozni spis pod nazivom Miroslavljevo jevanđelje preturilo je kroz vekove svašta preko svojih korica i stranica ali onaj nedavni čin zaklinjanja starog-novog predsednika Republike Srbije je neopevana blasfemija i nešto veoma ružno čak i iz perspektive okorelih ateista i građanista jer je tužni Ustav ove smešne države pretrpeo isti akt nasilja, mobinga i silovanja, prilikom inauguracije Gospodara Vučića pred Glavnim odborom svoje kriminalne organizacije, skraćeno SNS, prerušenim u narodne poslanike pod cirkuskom šatrom koju neobavešteni zovu Narodnom skupštinom. I prošli put kada se zaklinjao lažov u odeždi „izabranog predsednika“ učinio je to jednom rukom na jadnom jevanđelju a drugom na još jadnijem Ustavu a onda je svakodnevno tokom tog svog prvog mandata kršio tačku po tačku „najvišeg pravnog akta“ države a o „jevanđeoskim“ porukama iz starostavnog spisa nije moglo biti ni govora. Gospodar je uspeo da zagospodari svima i svemu, da uništi sve što je iole bilo vredno i značajno u ovoj zemlji, da rasproda prirodna bogatstva belosvetskim kapitalistima a potkupi većinu ovdašnjih ljudi mrvicama sa prebogatog stola domaćih i stranih tajkuna sa kojima kao i sa kriminalcima svih boja blisko sarađuje. I kakva je to glupava i bezobrazna ideja da u jednoj sekularnoj državi parlamentarne demokratije kao što lepo piše u pomenutom Ustavu čovek koji je na izborima dobio mandat od građana da obnaša funkciju predsednika Republike i to takođe po slovu zakona i Ustava odluči da se zaklinje (kao da je car, kralj, sultan) na nekakvu religijsku knjigu koja nesporno ima kulturnu vrednost ali šta je sledeće, braćo i sestre, možda – Biblija!? I na kraju protokolarne besede isti čovek uzvikne: tako mi Bog pomogao! Koji bre Bog, nesretniče, pa nije ovo pravoslavna džamahirija (bar nije još uvek) a ti nisi Patrijarh (bar nisi još uvek) nego građanin na funkciji predsednika države u ograničenom mandatu. Nisi ti čoveče „izabrani“, ti si biran da budeš državni službenik u građanskom društvu i državi. A šta je sve pomenuti lik obećao i u šta se zakleo tokom svog inauguracionog govora to pas s maslom ne bi pojeo. Cveće i proleće. Med i mleko. Dželat koji se smeje svojim žrtvama u lice. Prenemaganje za sve pare. I u startu kršenje Ustava jer sve što je naobećavao i u šta se zakleo ne spada u domen njegovih predsedničkih ovlašćenja. Zaklinjati se da ćeš čuvati i braniti Ustav države kojoj si formalno na čelu i sve ono što tamo lepo piše a najaviti praktično kršenje istog već sledećeg časa je stvarno – fuj. Vuk dlaku menja ali ćud nikada, to smo, jel’ da, odavno naučili. Neće diktator i radikal u duši prestati to da bude bez obzira kakvo demokratsko odelo obukao, neće ortodoksni lažov početi da govori istinu tek tako, ničim izazvan, jer taj ne bi istinu prepoznao ni da mu sedne u krilo. I naravno da mu nije lako u ovim turbulentnim vremenima za ceo svet (jel’ ga neko tukao po ušima da bude tu gde jeste), treba ishendlovati unutrašnju situaciju gde se bahata naprednjačka bratija svakim danom, u svakom pogledu, sve više otrže kontroli, šeme sa stranim kompanijama se dovode u pitanje zbog našeg stava da radimo „ono“ a da nam ne uđe povodom ruske agresije na Ukrajinu a tu je i neizbežna energetska i posledično ekonomska kriza širih razmera, spoljni pritisci i sa Istoka i sa Zapada biće sve jači i muda su našem Gospodaru, okreni-obrni, zaista u procepu od sad pa nadalje i u buduće. A ono što je bliže, danas-sutra, je nedolazak ozloglašenog Putinovog operativca Lavrova u posetu našem Miroslavu Nenadjebivom jer nije mogao avionom da doleti do Srbije jerbo su naše evropske komšije (Crna Gora, Severna Makedonija, Bugarska) zabranile taj prelet i tako Gospodaru neba i zemlje Srbije olakšale odluku koju ionako nije ni doneo kao što ne donosi ni sve ostale važne odluke koje se tiču građana i države i koje odlaže do u beskonačnost dok svi ne odustanemo ili dok ne poludimo skroz a On ostane na vlasti – tako mu Bog pomogao. Nama sirotinji raji, s druge strane, nema pomoći. Ali, ako je za utehu – naše je carstvo nebesko. Prc!
Piše: Dragan Karalazić