Ovo više nije pitanje vlasti. Nije ni opozicije. Nije čak ni onih koji su politiku pretvorili u tezgu, a grad u privatni posed. Ovo je pitanje nas.
Grad koji su stvarali Jevrem Obrenović, Luka Lazarević i Stanislav Vinaver nije bio savršen, ali nije bio ni grad poslušnih već grad hrabrih ljudi koji su znali da kažu „ne“. Imao je kičmu. Imao je stid.
Danas imamo asfalt bez duše, projekte bez vizije i saopštenja bez istine. Imamo konferencije za medije bez pitanja i medije bez hrabrosti. Imamo opoziciju koja čeka “povoljan trenutak”, kao da je sloboda sezonska roba.
Šabac je postao grad ljudi koji znaju samo da kažu: „Ma, pusti…“
I imamo građane koji su se navikli.
Navikli smo da nas lažu.
Navikli smo da nas ponižavaju.
Navikli smo da nam objašnjavaju da je loše zapravo dobro.
Navikli smo da ćutimo.
Najopasnija stvar koja se jednom gradu može dogoditi nije korupcija. Nije ni nesposobnost. Najopasnija stvar je kada ljudi počnu da misle da je sve to normalno.
Grad ne propada kada ga vode loši ljudi, grad propada kada ga dobri ljudi prepuste.
Danas se Šabac ne ruši bagerima, ruši se ravnodušnošću. Ne nestaje pod pritiskom spolja, nestaje pod tišinom iznutra. Nema okupatora. Ima samo odsustva karaktera.
Grad koji ćuti dok mu se duša raspada
Ne treba nam vođa.
Ne treba nam spasitelj.
Ne treba nam nova parola.
Treba nam kičma.
Jer grad nije zgrada Gradske uprave.
Grad nisu funkcije.
Grad nisu “oni”.
Grad smo mi.
I ako ga ne uzmemo nazad, ne od nekoga, već od sopstvene apatije izgubićemo pravo da se pozivamo na Jevrema, Luku, Vinavera i naše potomke.
Ne ruše Šabac oni koji su na vlasti. Oni samo koriste ono što smo im dali, naš strah da se zamerimo, našu potrebu za sitnim interesom, našu spremnost da progutamo još jedno poniženje jer „nije vreme“. Nije vreme?
Oni koji su na vlasti rade ono što im dozvolimo. Oni koji glume alternativu ćute jer im je tako udobnije. Oni koji bi trebalo da pitaju, ćute jer je cena ćutanja isplativija od cene istine.
Ali najveća cena tek dolazi.
Jer između slavnih predaka i budućih pokolenja stoji jedna sramotna generacija koja je odlučila da ne talasa. Generacija koja je zamenila dostojanstvo komforom. Koja je slobodu zamenila strahom da se ne zameri. Koja je hrabrost svela na komentare u četiri zida.
Ali ako budemo ćutali još malo, prestaćemo da budemo građani. Postaćemo publika. A publika ne odlučuje, ona samo aplaudira ili zviždi, dok se predstava igra bez nje.
I zato je pitanje jednostavno:
Kada je vreme za dostojanstvo?
Kada je vreme za istinu?
Kada je vreme da se prestane sa sramotom koja se svakodnevno servira kao razvoj?
Da li ćemo ostati generacija koja je gledala kako joj grad tone ili generacija koja je rekla “dosta”?
USTANI nije parola.
USTANI je ogledalo.
A u ogledalu se više ne vidi vlast.
U ogledalu se vidi odgovornost.
Ovo nije tekst protiv vlasti. Ovo je tekst protiv kukavičluka.
Protiv opozicije koja pet godina glumi stratešku tišinu, kao da će građani zaboraviti sve ako dovoljno dugo ćute. Protiv medija koji su zamenili profesionalizam cenovnikom. Protiv novih lica koja su tu samo da pokažu da novih lica zapravo nema.
Ali pre svega, protiv nas.
Jer niko nije uzurpirao grad.
Mi smo ga prepustili.
Niko nije ukrao dostojanstvo.
Mi smo ga spakovali i odložili „za bolja vremena“.
Postali smo generacija koja se ponosi slavnim precima, a neće smeti da pogleda potomke u oči. Generacija koja na godišnjice polaže vence, a svakodnevno polaže principe. Generacija koja zna sve o nepravdi ali šapuće.
Grad ne propada kada budžet nestane. Grad propada kada nestane stid.
A stid je nestao onog trenutka kada smo pristali da nam je važnije da budemo „u miru“ nego u pravu. Kada smo odlučili da je lakše prećutati nego pitati. Kada smo dozvolili da nas ubeđuju da je kritika izdaja, a poslušnost vrlina.
Nije problem što su oni takvi. Problem je što smo mi ovakvi.
Jer vlast bez kontrole postaje bahata. Opozicija bez pritiska postaje lenja. Mediji bez publike postaju propaganda.
A građani bez hrabrosti postaju statisti u sopstvenom gradu.
Između naših slavnih predaka i naše dece stoji jedna generacija. Naša. Generacija koja ima izbor: da ostane fusnota ili da postane prelomna tačka.
Ne traži se revolucija. Traži se kičma.
Ne traži se heroj. Traži se glas.
Ne traži se savršenstvo. Traži se da prestanemo da pristajemo.
Jer najopasnija rečenica u ovom gradu nije laž sa govornice. Najopasnija rečenica je: „Šta ja tu mogu?“
Možeš mnogo.
Možeš da pitaš.
Možeš da odbiješ da ćutiš.
Možeš da ne pristaneš na poniženje kao normalno stanje.
Možeš da ustaneš.
Jer ako sada ne ustaneš, nemoj sutra da se pozivaš na Jevrema, na Luku, na Vinavera i na potomke. Nemoj da govoriš o tradiciji hrabrosti ako si izabrao komfor tišine.
Istorija ne pamti one koji su ćutali. Ali posledice njihovog ćutanja pamti.
USTANI.
Ne protiv nekoga.
Nego za sebe.
Ivan Kovačević
