U vodu se ne ulazi sam, čak i kada plivaš sam. To sam najjasnije osetio upravo ovde, na plivanju za Časni krst, gde niko nije krenuo da bi bio ispred drugog, već da bi bio sa drugima.
Taj saborni ulazak u vodu bio je najjači trenutak čitavog događaja. Nema starta, nema znaka, nema trke. Samo dogovoreni trenutak u kojem svi zakoračimo istovremeno. U toj sekundi nestaje potreba da se dokazuješ. Hladna voda brzo nauči čoveka da nije centar sveta, već njegov mali, ali ravnopravan deo.
Plivanje je bilo kratko, ali ispunjeno. Ne po dužini, već po smislu. Svako je plivao svojim tempom, ali niko nije bio sam. Pogledi, osmesi, kratka ohrabrenja. Sve ono što se ne vidi na snimcima, a što čini suštinu sabornosti. Nije bilo pitanja ko će biti prvi, već samo da li smo svi ušli i da li smo svi izašli.
Baš zato je i sve posle toga imalo drugačiji ton. Nagrade nisu bile povod za euforiju, već radosni podsetnik na učešće. Formalnost koja ne traži aplauz. Medalja koju nosiš kao uspomenu, ne kao dokaz. Kao znak da si bio deo jednog zajedničkog čina.
I sada, ovog popodneva, na stolu — ta medalja i knjiga. Druga knjiga Seoba Miloša Crnjanskog. Simbolika se sama nametnula. Posle sabornog ulaska u vodu, posle zajedničkog izlaska, dolazi trenutak kada čovek ostaje sam sa svojim mislima. Sa odlukama.
Jer, ovog jutra sam shvatio da je vreme da odem iz ove sredine. Ne kao bekstvo, ne kao prekid, već kao nastavak puta. Jer sabornost ne znači stajanje u mestu. Ona te, naprotiv, osposobi da kreneš dalje bez gorčine. Da poneseš sa sobom iskustvo zajedništva kao unutrašnju meru.
Plivanje za Časni krst me je upravo tome podsetilo: da vera nije individualni čin, već zajednički podvig, zajednički ulazak u nešto što prevazilazi pojedinca. A odlasci, kao kod Crnjanskog, dolaze tek posle. Kao tiha, lična seoba onoga ko je znao šta znači biti deo jednog „mi“.
Jer sabornost se, na kraju krajeva, ne može izgubiti odlaskom. Ona se nosi sa sobom.
Jovica Radović
