Lepe li su nano poslaničke klupe!
U Srbiji se već godinama ponavlja isti politički obrazac. Pred izbore nastaju velike opozicione koalicije, predstavljaju se kao istorijska šansa za promene, okupljaju stranke različitih ideologija i programa, a nakon izbora se raspadaju brže nego što su nastale. Menjaju se nazivi, slogani i vizuelni identiteti, ali ljudi koji ih predvode uglavnom ostaju isti.
Najnovije najave formiranja takozvane „Proevropske koalicije“ (Platformа za evropsku Srbiju) samo su još jedna potvrda te političke prakse. Građani danas gledaju gotovo iste političke aktere koje su juče gledali u “Savezu za Srbiju”, zatim u koaliciji “Srbija protiv nasilja”, a sada u nekom novom političkom pakovanju. Pri tome, iskustvo pokazuje da je zajedništvo tih stranaka često ograničeno na period predizborne kampanje. Nakon izbora ponovo dolazi do sukoba, podela, osnivanja novih stranaka i međusobnih optužbi.
To otvara jedno suštinsko pitanje: da li se u Srbiji zaista stvara ozbiljan politički front za smenu vlasti ili samo još jedna izborna konstrukcija čiji je osnovni cilj prelazak cenzusa i osvajanje poslaničkih mandata?
Građani imaju pravo da budu skeptični. Poslednjih petnaest godina svedočili su brojnim političkim savezima koji su predstavljani kao presudni za budućnost zemlje. Međutim, nakon izbora retko se razgovaralo o ostvarivanju zajedničkih programa i ciljeva. Mnogo češće su u fokusu bili raspodela funkcija, sukobi među partnerima i borba za politički uticaj.
Dodatni problem predstavlja činjenica da se na političkoj sceni pojavljuju gotovo isti ljudi koji su nekada bili u istoj stranci, zatim postali politički protivnici, a danas ponovo pronalaze zajednički interes. Takve političke transformacije možda jesu legitimne, ali kod građana stvaraju utisak da se iza velikih ideoloških sukoba često kriju lične ambicije, a ne stvarne političke razlike.
Istovremeno, nacionalno orijentisane opozicione stranke ni ovoga puta nisu uspele da pronađu zajednički imenitelj. Umesto jednog bloka, najavljuju se dve ili više kolona, što dodatno usitnjava opozicionu scenu. Sa druge strane nalazi se vladajuća stranka koja tradicionalno nastupa sa širokim krugom saveznika, dok će se na izborima gotovo sigurno pojaviti i niz manjih političkih organizacija formiranih neposredno pred glasanje (Ruska stranka, Nestorović…)
Kada se sve sabere, birači će ponovo biti suočeni sa velikim brojem lista i stranaka, ali ne i sa jasnim i snažnim političkim frontom koji bi mogao da objedini nezadovoljstvo građana i pretvori ga u ozbiljnu alternativu postojećoj vlasti.
U takvoj situaciji posebnu pažnju privlači pojava studentskog pokreta. Bez obzira na to kako ko ocenjuje njegove političke domete, činjenica je da studenti danas uživaju visok stepen poverenja među građanima. To poverenje nisu stekli kroz stranačku infrastrukturu, marketinške kampanje ili medijsku promociju, već kroz višemesečnu društvenu i političku borbu.
Upravo zato nije neobično što deo političke scene sa velikom pažnjom prati svaki njihov korak. Ako se studenti jednog dana odluče za direktnije političko delovanje, mogli bi da ugroze pozicije brojnih političkih organizacija koje godinama opstaju na opozicionoj sceni. Ne zato što imaju snažniju infrastrukturu, već zato što trenutno raspolažu nečim što većina stranaka odavno nema – kredibilitetom.
Možda se upravo tu nalazi odgovor na pitanje zašto se nove koalicije formiraju mnogo pre raspisivanja izbora. Formalno objašnjenje jeste potreba za političkim ukrupnjavanjem. Međutim, nije teško pretpostaviti da postoji i želja da se što pre zauzme politički prostor i pošalje poruka biračima da su postojeće stranke i dalje nezaobilazan faktor političkog života.
Ali najveći problem ostaje isti kao i prethodnih godina. U Srbiji danas ne postoji snažan, jedinstven i dugoročno održiv politički front čiji je jedini cilj promena vlasti i promena načina upravljanja državom. Postoje brojne stranke, koalicije, lideri i političke ambicije, ali nema dovoljno međusobnog poverenja, doslednosti i spremnosti da se lični interesi podrede zajedničkom cilju.
Zbog toga građani sve češće imaju utisak da se ne vodi borba između vlasti i opozicije, već borba različitih političkih grupa za sopstveni opstanak na političkoj sceni.
A dok je tako, najveći protivnik promena možda neće biti sama vlast, već nesposobnost onih koji tvrde da žele da je zamene da izgrade nešto što traje duže od jedne izborne kampanje.
Građani Srbije danas nemaju problem da prepoznaju šta ne valja. Problem je što još ne vide dovoljno jasno ko i kako može da donese promene. Zato se i dalje stvara utisak da se na političkoj sceni ne vodi borba za drugačiju Srbiju, već borba za mesta u budućoj raspodeli političkog plena. A dok god je tako, svaka nova koalicija ličiće više na privremeni izborni savez nego na ozbiljan front za promenu vlasti i sistema.
Stari političari u novom pakovanju
Četiri ideološki raznorodna politička aktera sabrala su se oko jedinstvene orijentacije. Pod okriljem Evropskog pokreta u Srbiji: stranka Srbija Centar SRCE, Zdravka Ponoša, Pokret slobodnih građana, Pavla Grbovića, Stranka slobode i pravde, Dragana Đilasa i pokret Solidarnost, Gorana Ješića, formirali su, posle niza sastanaka, Platformu za evropsku Srbiju, Evropski pokret u Srbiji (EPuS).
Međutim, verujem da malo ko od vas, poštovani čitaoci, zna o kakvim se strankama radi jer one su prepoznatljive samo po svojim liderima, pa da vam to, koliko-toliko pojasnim:
Stranka SRCE, osnovana je 26. juna 2022, javnosti je zvanično predstavljen 6. jula 2022. a registrovana 12. jula. Osnivač stranke bio je Zdravko Ponoš, član i bivši potpredsednik Narodne stranke koji je bio kandidat na predsedničkim izborima u Srbiji 2022. ispred koalicije Ujedinjeni za pobedu Srbije. Na tim izborima zauzeo je drugo mesto, osvojivši 18% glasova, iza aktuelnog predsednika Aleksandra Vučića. Nakon izbora napustio je Narodnu stranku.
Od svog osnivanja, stranka sarađuje sa opozicionim strankama među kojima su Demokratska stranka (DS), Zajedno i Zeleno-levi front. SRCE je u oktobru 2023. postao deo koalicije Srbija protiv nasilja, koju čine političke stranke koje su organizovale proteste 2023.
Zdravko Ponoš je rođen 1962. u Golubiću kod Knina. Posle završene osnovne škole u Golubiću upisao je Srednju tehničku školu „Nikola Tesla“ u Zagrebu i Srednju tehničku školu Kopnene vojske u istom gradu, ali se odlučio za vojnu školu, jer mu je to “bilo nešto potpuno novo i nepoznato”.
Po završetku Vojne akademije nastavio je školovanje, uz rad u trupi. Magistrirao je iz oblasti telekomunikacija na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a završio je i visoke vojne škole i kurseve. Generalštabno usavršavanje pohađao je na Kraljevskom koledžu za odbrambene studije u Londonu, a kurseve engleskog jezika u Školi stranih jezika JNA u Beogradu, kao i na Koledžu Lidsa „Sent Džon“ u Jorku, gde je položio test sa NATO oznakom STANAG 6001. Završio je i kurs za više izvršioce u centru „Džordž Maršal“ u Nemačkoj, kao i kurs evropske bezbednosti u Ženevskom centru za bezbednosnu politiku u Švajcarskoj.
U Ministarstvu odbrane SCG bio je načelnik Odeljenja za integraciju u Upravi za međunarodnu vojnu saradnju do 2004, kada je imenovan za načelnika te Uprave.
Od oktobra 2005. bio je zamenik načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore, a odlukom Kolegijuma VSO 3. juna 2006. godine postavljen je za zastupnika načelnika Generalštaba.
U decembru 2006. unapređen je u čin general-potpukovnika, a zatim je, odlukom predsednika Srbije Borisa Tadića, imenovan za načelnika Generalštaba.
Na samom kraju 2008. izjavio je da Ministarstvo odbrane nema nikakvu koncepciju i da je sukob između njega i ministra Dragana Šutanovca sukob dve koncepcije.
Godinu dana kasnije Tadić je doneo ukaz o prestanku profesionalne vojne službe Zdravka Ponoša.
U januaru 2010. postavljen je na mesto pomoćnika ministra spoljnih poslova za bilateralne odnose, dok je na čelu Ministarstva bio Vuk Jeremić. Na tom mestu bio je do promene vlasti 2012. godine.
Bio je šef kabineta Vuka Jeremića dok je on bio predsednik 67. zasedanja Generalne skupštine UN.
Na osnivačkoj skupštini Narodne stranke, u oktobru 2017, izabran je za potpredsednika partije. U novembru 2019. ponovo je izabran na tu funkciju.
Pred izbornu skupštinu Narodne stranke u decembru 2021. nije se ponovo kandidovao za tu funkciju.
Stranka slobode i pravde predložila je 22. januara 2022. Ponoša za kandidata opozicije na predsedničkim izborima. Početkom februara Ponoš je prihvatio da bude kandidat na predsedničkim izborima.
Na predsedničkim izborima održanim 3. aprila 2022. osvojio je 18,4 odsto glasova i zauzeo drugo mesto.
Već 5. aprila Narodna stranka saopštila je da je Ponoš istupio iz te stranke.
Početkom jula 2022. zvanično je predstavio svoj pokret „Srbija centar“ (SRCE).
Početkom decembra 2022. zvanično je izabran za predsednika pokreta „Srbija centar“.
U julu 2023. Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu donelo je rešenje kojim je „Srbija Centar“ upisan u registar političkih stranaka, a u oktobru 2023, na prvoj izbornoj skupštini stranke, Ponoš je izabran za predsednika.
Na parlamentarnim izborima održanim u decembru 2023. postao je poslanik u Skupštini Srbije.
Pokret slobodnih građana (PSG) osnovao je Saša Janković, državni ombudsman, posle predsedničkih izbora koji je završio na drugom mestu sa 16,3% glasova, pa je odlučio da formira sopstveni politički pokret, umesto da se pridruži Demokratskoj stranci. Njegov pokret „Apel 100”, formiran radi prikupljanja podrške intelektualaca i drugih uglednih građana za svoju predsedničku kandidaturu, pretvoren je u političku organizaciju, Pokret slobodnih građana 21. maja 2017.
Janković je već 17. decembra podneo ostavku a za novog predsednika izabran je glumac Sergej Trifunović. Posle loših rezultata na izborima održanim 2020. godine Trifunović podnosi ostavku a predsednik stranke, 27. septembra postaje Pavle Grbović.
Pavle Grbović, rođen je 1993. godine u Beogradu gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2016. godine, a kako ističe u biografiji, „kao jedan od najboljih studenata u generaciji“. Nakon toga upisao master studije na istom fakultetu. Takođe, navodi da je višestruko nagrađivan za odličan uspeh na svim godinama studija, kao i na više takmičenja u pisanju tematskih radova iz pravne struke.
Član Pokreta slobodnih građana od avgusta 2017. godine.
U okviru pokreta obavljao je funkcije koordinatora medijskog tima, sekretara i člana Izvršnog odbora i sekretara Predsedništva.
Odbornik Pokreta slobodnih građana u Skupštini grada Beograda bio je od maja 2018. godine.
Nakon funkcije člana Predsedništva, u septembru 2020. godine, na Skupštini PSG, postaje predsednik Pokreta slobodnih građana.
Stranka slobode i pravde (SSP): osnovana je spajanjem Levice Srbije (lider Borko Stefanović) i Zelene ekološke partije – Zeleni (lider Dejan Bulatović, danas narodni poslanik i “udarna pesnica” SNS-a) u beogradskoj opštini Stari Grad, 19. aprila 2019. godine. Đilas je izabran za predsednika stranke, Borko Stefanović za zamenika predsednika i potpredsednika i Marinika Tepić i Dejan Bulatović za potpredsednike. Ova stranka je uspela da se odrekne uobičajenog postupka registracije za političke stranke u Srbiji kada je Bulatović dozvolio restituciju svoje Zelene Ekološke partije – Zeleni; zakonski, SSP je naslednik Bulatovićeve stranke.
SSP je bila članica Saveza za Srbiju (SZS), koalicije opozicionih političkih stranaka koju je Đilas pokrenuo 2018. Zajedno sa SZS, bojkotovala je parlamentarne izbore 2020, tvrdeći da nisu slobodni i pošteni. Nakon izbora, postala je deo Udružene opozicije Srbije (UOPS), naslednika SZS. UOPS je raspušten u januaru 2021. zbog sporova između SSP i Narodne stranke. Krajem 2021. SSP i Narodna stranka su se ponovo udružile zajedno sa Pokretom slobodnih građana i Demokratskom strankom kako bi formirale savez Ujedinjeni za pobedu Srbije (UZPS), koji je ozvaničen u februaru 2022 i koji je učestvovao na opštim izborima 2022. Na izborima je SSP osvojila 10 mandata u Narodnoj skupštini i 6 u Skupštini grada Beograda. UZPS je raspušten posle izbora. Na izborima 2023. bila je deo koalicije Srbija protiv nasilja. (Izvor: Wikipedia)
Lider stranke Dragn Đilas (Beograd, 22. februar 1967): srpski je političar i preduzetnik. Godine 2004. učlanio se u Demokratsku stranku, dok je 2012. izabran za njenog predsednika. Gradonačelnik Beograda je postao 2008. i tu funkciju je obavljao u dva mandata do 2013. Nakon loših rezultata Demokratske stranke na parlamentarnim izborima 2014, povukao se sa mesta predsednika stranke i iz politike. Napustio je stranku u junu 2016. godine, ali nije želeo da komentariše razloge za takvu odluku. Međutim, u politiku se vraća 2018. godine kada mu Šabac širom otvara vrata kao inicijatoru “Saveza za Srbiju” a 2019. “osnovao” je SSP čiji je trenutni predsednik.
Građanski pokret Solidarnost osnovan je 22. februara 2025. godine u Novom Sadu a njegov inicijator bio je Goran Ješić. Među osnivačima našla su se i neka zvučna imena srpske politike poput: Jasne Matić, bivša ministarka telekomunikacija i informacionih tehnologija, Božidar Laganin, bivši direktor Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA), bio je predsednik opštinskog odbora Liberalno-demokratske partije od 2009. do 2018. godine. Kao član LDP bio je odbornik u Skupštini opštine Tutin u periodu od 2012. do 2016. godine, Veroslav Janković, političko iskustvo sticao je kroz studentski protest 1996-97, članstvo u SDU i Demokratskoj stranci. Obavljao funkciju Podsekretara u pokrajinskom sekretarijatu za energetiku i mineralne sirovine. Aktivno učestvovao u izbornim ciklusima kroz aktivizam, štabove i kontrolu izbora, Zoran Tanasijević, član Demokratske stranke od januara 1991. godine, gde je obavljao brojne funkcije, uključujući predsednika Opštinskog odbora DS u Rakovici 1996. godine kada je DS prvi put dobila lokalne izbore. Bio je jedan od autora Programa DS koji je važio do 2001. godine. U avgustu 1998. formirao Uniju Slobodnih Sindikata Jugoslavije kao generalni sekretar. Od oktobra 2000. do septembra 2004. bio je član Izvršnog odbora SO Palilula i opštinski odbornik na Paliluli. U decembru 2013. imenovan za predsednika Saveta za saradnju sa sindikatima DS. Nenad Todorović, bpo je ktivan u radu stranke G17+, SSP i raznih pokreta i udruženja. Član odbora MZ „Narodni heroj Filip Kijajić“ u periodu od 2008. do 2012. godine. Ivica Tilinger, bio je član DS, zatim bio je jedan od osnivača LDP u Subotici, kasnije član gradskog odbora i šef izbornog štaba.
Goran Ješić, rođen je 3. avgusta 1974. godine u Sremskoj Mitrovici. Diplomirao i magistrirao na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu iz oblasti stočarstva. Završio specijalistički kurs javne politike na Fakultetu političkih nauka, program State Department-a za javnu administraciju (2001) i USDA Cochran Fellowship Program na Univerzitetu Colorado u Fort Collinsu (2012).
Aktuelni je osnivač i predsednik Građanskog pokreta Solidarnost, Samoodbrana, Oslobođenje. Od 2016. do 2020. godine bio je poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, gde je bio član Odbora za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, kao i član parlamentarnih grupa za saradnju sa Slovenijom, Hrvatskom, Palestinom i Jordanom. U periodu 2012-2014. obavljao je funkciju potpredsednika Vlade Autonomne Pokrajine Vojvodine i pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, gde je sproveo reformu poljoprivrednog budžeta, harmonizaciju sistema finansiranja i reformu vodoprivrednog sektora. Istovremeno je bio potpredsednik Fonda za razvoj Vojvodine i komandant Štaba za vanredne situacije APV.
Od 2000. do 2012. godine obavljao je funkciju predsednika opštine Inđija kroz četiri uzastopna mandata. Sa 26 godina postao je najmlađi gradonačelnik u Srbiji.
Politički angažman započinje 1996. godine kada postaje osnivač inđijskog ogranka Građanskog saveza Srbije (GSS) i član organizacionog odbora Studentskog protesta na Univerzitetu u Novom Sadu. Od 1997. do 2001. godine bio je predsednik pokrajinskog odbora GSS-a, a od 2001. godine uvrštavan je u Predsedništvo stranke. Od 2004. do 2007. obavljao je funkciju potpredsednika GSS-a. U leto 2006. godine napušta GSS zbog gašenja i pripajanja stranke Liberalno-demokratskoj partiji. Dana 31. oktobra 2006. pristupa Demokratskoj stranci (DS), gde je rukovodio ogrankom za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, kao i sremskom podružnicom. Od 2014. do 2016. obavljao je funkciju potpredsednika DS-a. Demokratsku stranku je napustio 2023. godine. Kao koordinator koalicije Demokratska opozicija Srbije (DOS) za Inđiju, Pećince, Staru Pazovu i Irig, organizovao je kampanju za izbore 2000. godine i učestvovao u osnivanju pokreta Otpor.
Živi u Novom Sadu. Govori srpski i engleski jezik.
Gubi se strpljenje
Aleksandar Vučić veoma uspešno manipuliše raspisivanjem izbora pa je očigledno da opozicija sve više gubi strpljenje. Naročito onaj deo opozicije koji je shvatio da niko od njihovih neće biti na studentskoj listi.
Prvi su to shvatili “nacionalisti” a sada i ovi “proevropski” okupljeni oko Dragana Đilasa.
Oni koji još uvek “cinculiraju” su Ekološki ustanak Aleksandra Jovanovića ćute i Narodni pokret Srbije, Miroslava Aleksića. Ostali podršku daju studentima ali, verovatno, i ta podrška će zavisiti od toga da li će na studentskoj listi biti i njihovih kandidata jer podrška je jedno a odricanje lidera tih stranaka od poslaničkih mandata je nešto sasvim drugo.
Takođe, veliko je pitanje i kako će se sve ovo odraziti na lokalne izbore, a to je ono što, bar mene, mnogo brine.
Ali o tim mogućim i nemogućim kombinacijama neki dugi put.
Ivan Kovačević
