Ko se duri u nekulturi
Iako nosilac najvišeg priznanja Šapca, kao počasni građanin, predsednik države Aleksandar Vučić nikako da pokaže da je dostojan tog priznanja. Bila je subota, neradni dan, on vozač visokih državnih funkcionera, staje u Dobriću da otvori put za Radovašnicu. Po ko zna koji put pokazao je osionost, bahatost, primitivnost, i pre svega da ne poštuje Ustav, gde bi on kao predsednik održavao državno jedinstvo. Postoji protokol, obaveza da se poštuju mere bezbednosti, a dovoljno je upozorenje atentat na bivšeg premijera Zorana Đinđića. Onako slučajno, zar nedavno nije prikazano da obični građani poseduju visokoubitačno oružje kao što je zolja. U tu bahatost spada da ministar saobraćaja i direktor JP “Putevi Srbije“ nisu bili vezani na zadnjim sedištima, a običnom građaninu se za to izriče kazna. I onda, u tom Dobriću, predsednik propituje kao malog đaka gradonačlenika Šapca dr Aleksandra Pajića šta to ne valja sa vodom u ovom selu, što nema projekata… Ovaj ćuti kao zaliven, a predsednik u svom elementu ponižavanja svojih Soraba i državnih i partijskih čelnika. To već ima neke veze sa psihologijom, možda sa nekim traumama u dečijem dobu, ali u ovom dobrano poodmaklom 21. veku, veku demokratije, evropskih integracija, onaj koji dobija Povelju Šapca za demokratske vrednosti, to sebi ne bi smeo da dozvoli. A uz to, i onako neobavezno u džemperu, baš ne ide to za najvišeg državnog predstavnika. Da tu nešto ima dokaz je da Aleksandar Vučić, od kada je na visokim državnim funkcijama nikada zvanično nije posetio Šabac. Bili su to predizborni mitinzi u Hali “Zorka“, nešto kasnije miting u centru grada pod motom „Budućnost Srbije“, zatim obilazak radova na auto-putu Ruma-Šabac, i, ne tako davno, jedna privatna poseta drugarima u Pocerskom Metkoviću. Istina, zvanično je otvorio fabriku „Jazaki“, ali bolje da nije na takav način. Prvi put u takvim prilikama nije održao konferenciju za novinare, niti se pozdravio sa tadašnjim gradonačelnikom Šapca Nebojšom Zelenovićem, i otišao kao da je došao po vatru. Sličan je istorijat i sa Slobodanom Miloševićem, koji takođe nikada zvanično kao predsednik države nije posetio Šabac. Doduše, bio je jednom u poseti „Zorki“, ali kao predsednik CK SKS. Milošević se naljutio na Šabac jer je ovde zvanično bio primljen tadašanji predsednik SR Srbije Ivan Stambolić, i to kao predsednik Organizacionog odbora za proslavu 150. godišnjice Šabačke gimnazije, 1988. godine. Ostalo je istorija, i danas se osećaju duhovi Osme sednice, ali i da je Stamoblić svirepo ubijen od strane Tajne službe i bačen u krečnu jamu na Fruškoj gori.
Ni šabački odličnici nisu se pokazali dostojni grada Šapca. Gradonačelnik Pajić formalno nosi najvišu akademksu titulu, i to u oblasti obrazovanja. Šta bi tek rekao čuveni profesor Miloš N. Đurić: da nije isto svirati diple i biti profesor. Ali, taj isti dr Pajić po objektivnoj odgovornosti učestvovao je u izbornoj krađi, a nedvosmisleno je utvrđeno da se našao u zgradi Gradske uprave i na svoj način doprineo pretnjama članovima Gradske izborne komisije i svemu kasnije što je usledilo u nelegalnom preuzimanju lokalne vlasti. U ovom javnom poniženju u Dobriću sasluživao je na svoj način i drugi nosilac najvišeg akademskog zvanja dr Boban Birmančević. I kad se tako ponašaju oni koji bi trebalo da su uzor drugima, šta tek očekivati od onih koji nemaju ta zvanja. A upravo se u školu i ide da se spozna šta je to dostojanstvo ličnosti.
Dragan Eraković
