Srbija u izborima
Za razliku od ozbiljnih demokratskih država u Srbiji su izbori postali redova sportska disciplina, mimo pravila i kalendara. Opozija je predala formalni zahtev za raspisivanje vanrednih parlamenetarnih i beogradskih izbora do kraja godine, dok oni redovni pokrajinski i lokalni slede na proleće.
Naravno, mnogo toga zavisi od odluka i rejtinga Aleksandra Vučića, ali već po ustaljenom ličnom vređanju opozicionih lidera na delu je „prljava igra“. Jasno je da od zahteva protesta „Srbija protiv nasilja“ neće biti ništa, štaviše vlast je pojačala pritiske, pogotovo u medijskoj sferi. Rijaliti programi se nastavljaju, Informer je dobio dozvolu za emitovanje TV programa a ozloglašeni REM je to olako prelomio bez prethodnog elaborata ovog medija.
Nisu se zaljuljale fotelje Aleksandra Vulina i Bratislav Gašića, iako je ovaj prvi dobio crveni karton od SAD, dok se ovaj drugi debelo upetljao u Jovanjici a tek diplomatski skandal sa Nemačkom zbog navodne zaštite ubice Olivera Ivanovića.
Pravi pokazatelj da je izborna kampanja odavno krenula je gotovo svakodnevno Vučićevo obraćanja građanima, više od dve stotine, a poslednji je onaj igrokaz sa parizerom i pojefinjenju najjeftinijih prehrambenih proizvoda, „helikopter“ deljenje 10.000 dinara za decu i 20.000 dinara za penzionere.
Za opoziciju velika pobeda je izvojevana brojnošću i upornošću protesta na ulicama prestonice i desetine gradova, a pogotovo je pokazatelj nekih novih kretanja i neuspeo Vučićev kontramiting. Međutim, ponovo se pokazala simptomatična razjedinjenost opozicije, nove podele pa i omraze. Otcepljenje Miroslava Aleksića od Narodne stranke kao i prethodni izlazak Zdravka Ponoša, razlaz Ne davimo Beograd i Ekološkg ustanka od organizacije „Zajedno“, pokazuju vidnu slabost opozicije, jer to kod građana i glasača stvara nedoumice pa i odbjnost. Kad oni već ne mogu da se dogovore pred izbore, šta bi bilo kad bi osvojili vlast!
Po nekim istraživanjima građanska opcija dobila bi oko 20 odsto glasova, a ona desničarska oko 15 odsto. No, ako se ne pridobiju ne samo pristaice opozicije, nego i barem pet odsto glasača naprednjaka, onda od izborne pobede nema ništa. Zna se da naprednjaci nastupaju disciplinovano kao vojska, pa s obzirom da je malo očekivati da se promene uslovi, kao što je medijski monopol na nacionalnim TV frekvencijama, uz odveć prisutne ucene, kupovinu glasova i slične marifetluke mafijaškog tipa, što zahteva daleko veće angažovanje i organizovanost opozicije.
Ali, utisak je da se opet malo kasni, uz greške u koracima. To je već vidljivo po opadanju interesovanja na protestima, pa, na primer u Šapcu, od početnih više od hiljadu građana, to je sada svedeno na nekoliko desetina, a i u Beogradu od nekadašnjih stotinu hiljada spalo je na dve-tri hiljade protestanata.
Nešto se mora menjati, inače utakmica se gubi, iako se vlast pokazala izuzetno nesposobnom, korumpiranom i ogrezlom u kriminalu, ali to nadoknađuje propagandom, kupovinom glasova novcem od samih građana i svim drugim potrebnim rekvizitima u „igri bez igre“.
Dragan Eraković