SUSRETANJA (9)
Kao dečak ni slutio nije da će od 25. godine biti vezan za krevet i osuđen na tuđu pomoć. Rodio se 5. decembra 1984. u Šapcu. Iz OŠ „Stojan Novaković“, „zbog nestašluka“, prebačen je u Specijalnu školu pa je već u II razredu postao đak-pešak. Vojni rok odslužio je u Valjevu i potom se zaposlio u šabačkom Javnom komunalnom preduzeću. Na čišćenju i pranju ulica i odnošenju smeća radio je sedam i po godina, a pre 13 je penzionisan. „Stradala kičma“, reče, i objasni da je bolest nasledio od majke Mire. Već osam godina zavisi od invalidskih kolica, koja videsmo sklopljena na ulazu u kuću.
Za divno čudo, nevolja nije slomila Zlatka. Snagu i volju za život daju mu ćerke Mira (2009) i Mirjana (2014) i supruga Bojana. A svakodnevicu i svoju životnu situaciju, uz osmeh, ovako nam opisa:
– Mojoj majci pomažu moj otac Zoran i moj mlađi brat, a meni je oslonac supruga. Da nje nije ne znam kako bih. Ona radi u Mlinu „Popović“, a kada je na poslu starija ćerka mi pomogne da dođem do kolica. To je samo ponekad. Uglavnom sam 24 sata na krevetu. Supruga, takođe ponekad, u kolicima me odvede do Letnjikovca. Kada bih imao električna kolica, moj život bi bio znatno drugačiji. Ako ništa drugo, mogao bih sam da izađem na vazduh i ne bih opterećivao moje devojčice. Svestan sam da su mi nedostupna, ali znam da bi nam mnogo pomogla.
Usamljeničke dane Zlatko deli sa obrazovnim i filmskim tv-programom i mobilnim telefonom. Retko ima priliku za razgovor, osim sa ćerkama koje nad ocem bdiju. U razgovoru otkri i da na more nikada nije išao. A na pitanje kada je poslednji put bio u Šapcu, odmahnu i rukom i glavom. Ni Mira i Mirjana ne pamte kada su sa roditeljima – poput druge dece – bile u nekoj šabačkoj poslastičarnici. Drugovi retko posećuju Zlatka, a on ih razume jer su uglavnom porodični ljudi i imaju svoje obaveze. Niko mu ne dolazi ni iz preduzeća u kojem je radio. „Od njih nisam dobio ni ono što mi je po zakonu sledovalo“, rezignirano reče. Otkri da ga posebno boli podsmeh, kojim su kolege ispratile polupan nos koji je svojevremeno „zaradio dok su prali ulicu a neki besan čovek udario ga zato što nije mogao odmah da prođe“.
Tužnim sećanjima i crnim mislima, za divno čudo, Zlatko nalazi način da se odupre. I, uprkos svemu što ga je snašlo, ne žali se. Priznade da ga prestojeća zima plaši i da mora još drva da nabavi. Reče i da bi voleo da mesečnu injekciju prima u Zdravstvenoj ambulanti Letnjikovac a ne u Medicini rada. Zbog supruginih radnih obaveza, tu svoju jedinu terapiju već osam meseci nije primio pa trpi „velike bolove u kičmi i kukovima i noćima ne može da zaspi“. Ali, i za to ima „opravdanje“. „Postoje dva problema vezana za tu moju želju“, objasni. Jedan je to što Ambulanta radi skraćeno i supruga ne može da se uklopi, a drugi je činjenica da u Medicini rada ima doktorku kojom je prezadovoljan i ne bi da je menja.
Osim svoje porodice i lekarke, Zlatko hvali i Gradsku organizaciju invalida rada, čiji je član. Kaže da mu uvek izlaze u susret i daju sve što zatraži, novčane pozajmice, drva na rate, ribu za Svetog Nikolu. A na pitanje kako živi i kako njegova četvoročlana porodica sastavlja kraj s krajem, ovako odgovari: „Živimo solidno. Moja invalidska penzija je 23.000, tuđa nega i pomoć su 20.000, a tu je i suprugina zarada. Ali, sve bi bilo i mnogo bolje, kada bih imao električna kolica“.
Točkovi na električni pogon značili bi Zlatku i njegovoj porodici novi život, a mi se pitamo: Ima li u Šapcu spremnih da im pomognu!?
Živana Vojinović
Naslovna fotografija: Zlatko Todorović