Čovek koji je uništio sve naše nade i razbio iluzije
I danas, posle skoro trideset godina, (tekst pisan i objavljen 2017. godine) živimo u istoj, korumpiranoj i diktatorskoj, državi u kojoj vlada još tamniji „medijski mrak“. Ništa se nije promenilo. Mogu slobodno reći i gore je.
A tih godina, s kraja osamdesetih prošlog veka, imali smo nadu. Nadu da možemo da promenimo Srbiju i da živimo kao sav normalan svet. Ti si nam Vuče, zbog tvojih knjiga, hrabrosti i pameti, u koju smo duboko verovali, bio uzdanica. Perjanica. Idol…
Došao si tada, Vuče, ako se sećaš, baš u Šabac da sa tekstom „Svi Navukodonosori roda srpskoga“ objavljenom u broju 4/88, „Glasa Crkve“, započnemo borbu za demokratsku, bolju i pravedniju državu. Da Srbiji vratimo dostojanstvo i istorijsku ulogu za koju smo verovali da joj pripada.
Nikad u porti šabačke crkve nije bilo više naroda. Nikad više optimizma. Nikad više vere. Nikad više „mladosti“. Nasuprot nas, sa druge strane ulice, stajali su „oni“ na dužnosti i oni koji su nas nazivali da smo banda, strani plaćenici, izdajnici…
Nismo se bojali!
Godinu ipo kasnije ti si stajao na balkonu „Narodnog pozorišta“ u Beogradu a mi smo te gledali kao mesiju i čekali na tvoj znak da goloruki krenemo na TV „Bastilju“. Da sprečimo diktaturu koja se osećala u vazduhu. Opet smo bili banda, strani plaćenici, izdajnici…
Nismo se bojali! Ni suzavaca, ni vodenih topova…
Danas su opet, trideset godina kasnije, neki novi klinci, neka nova banda, strani plaćenici i izdajnici… na ulici. Bore se protiv novog još surovijeg diktatora i još većeg mraka na TV „Bastilji“. Ja sam tu negde iza njih. Postiđen i ponižen što, za ovih tridesetak godina, nisam uspeo ništa da promenim…
A gde si ti Vuče? Nema te u porti (Gradskom trgu). Prešao si na drugu stranu ulice. Svio si se uz skute većeg diktatora od onog protiv koga smo se tih godina borili i podržavaš još veći medijski mrak. Zarad šake vlasti…
Zaboravio si na rečenicu koju si tada napisao: „Početkom ovog veka (dvadesetog) na Balkanu je bilo 12 milona Srba. Danas ih je jedva desetak.“
Koliko nas danas ima?
Zaboravio si Vuče! Sve si zaboravio!
Ali ja nisam! I ne mogu! Ne mogu zaboraviti svoje suze dok sam čitao dva poslednja pasusa tvog teksta u kojima je pisalo:
„Taj krov danas prokišnjava, unutra zaudara na memlu i sirotinju, voda je u temelju, zidovi ispucali, hleba je sve manje a mržnje sve više, ljudi osviću rasporeni flašama, deca ne smeju u školu, nesrećna mrska lica svih ukućana.
Preurediti i temelje, i zidove, i krov, porušiti sve suvišne i neistorijske pregrade, provetriti kuću da memla i buđ mržnje i sirotinjstva ispari napolje. To, je čini mi se, jedini razumski i jedini spasonosni izlaz iz naše Vavilonije“.
Hajde Vuče, izađi iz te memljive jazbine (kojoj si se priklonio i koju danas promovišeš i služiš) i podrži ovu decu kao što to ja večeras činim. Da urade ono što mi nismo…
Ivan Kovačević
