Postoje dve vrste gordosti, i obe su opasnije nego što izgledaju na prvi pogled. Prva je ona očigledna, čovek koji se uznosi nad drugima, koji svoje darove, uspehe, znanje ili pobožnost pretvara u meru vrednosti drugih ljudi. On ne mora nužno vikati da je bolji, dovoljno je da se u njegovom pogledu oseti ona suptilna distanca, to „ja sam iznad“. Taj čovek se meri poređenjem, živi u takmičenju, čak i onda kada se trudi da deluje velikodušno.
Druga gordost, pak, nosi masku smirenja. To je onaj koji se neprestano ponižava, naglašava svoju ništavnost, govori da je najgori, najgrešniji, najnedostojniji. Ali iza tih reči često stoji prikrivena želja da se bude poseban. Makar i u grehu. On ne govori „ja sam kao svi“, već „ja sam najgori među svima“. I u tome se, paradoksalno, opet uznosi: ne kao pravednik, nego kao grešnik koji svojom „iskrenom“ samoporicanjem traži pažnju, potvrdu, neku čudnu duhovnu slavu.
Obe ove gordosti imaju isto središte – ja. U prvom slučaju to „ja“ stoji na prestolu; u drugom, na oltaru samosažaljenja. Ali i u jednom i u drugom slučaju, Bog je potisnut, a čovek postaje sopstveni idol. Umesto da bude odraz Božjeg lika, on se (samo)posmatra kao predmet kulta, bilo kroz nadmenost, bilo kroz lažno smirenje.
Suprotnost tome nije ništavilo, nego istina. A istina nije u tome da sebe ponižavamo, nego da se vidimo onakvim kakvi zaista jesmo: stvorenja, ograničena, ali voljena; pali, ali sposobni za pokajanje. Upravo to je znao carinik u Hristovoj priči. On nije pravio analizu svog greha, nije se poredio ni sa kim, niti je osuđivao sebe na propast. Samo je rekao: „Bože, milostiv budi meni grešnome.“ Nije tražio utehu, ni priznanje, ni odbranu. Samo istinu i, u njoj, milost.
Zato je Hristos rekao da je on opravdan otišao kući, a ne farisej. Jer istinsko smirenje nije stav tela, nego usmerenje duše: to je kad čovek više ne meri sebe prema drugima, nego prema Bogu. Tada sve pada na svoje mesto: ni uzdizanje, ni samoporicanje ne ostaju mogući, jer se duša napokon oslobađa najtežeg tereta, tj. potrebe da bude nešto više ili manje.
A iskompleksiranost? To je upravo onaj savremeni izraz iste bolesti. Onaj ko stalno misli da nije dovoljno dobar, lep, uspešan, vredan,… ne razlikuje se mnogo od onog koji misli da je najbolji. Oba stanja govore: „Ja sam u središtu.“ A dokle god je „ja“ u središtu, nema mira, nema blagodati.
Smirenje nije ni gordost, ni inferiornost. Smirenje je istina. To je kada prestaneš da se porediš i jednostavno postojiš pred Bogom, kao dete koje zna da ga Otac vidi. Ne da bi ga osudio, već da bi ga zagrlio. I tu počinje spasenje: kad prestanemo da dokazujemo bilo kome, pa i sebi, koliko vredimo.
Jovica Radović
