Iz nedelje u nedelju, napisao sam u Podrinskim stotinak tekstova posvećenih mladima. Njihovom obrazovanju i odrastanju. Prvi, u junu pre dve godine. Ne vezujući napisano za političke borbe i neslaganja, niti trenutak u kome pišem. (Neke od problema o kojima sam pisao zatekao sam na početku, tek došavši da radim u školi, ili sam ih bio svestan još kao đak).
Ne prozivajući nikoga, osim Ministarstvo prosvete i Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Institucijalno, kao stručne i najodgovornije. Tekstove sam pisao pažljivo, svestan ozbiljnosti teme, bez drugima već toliko uobičajene upotrebe vulgarnih reči i psovki. Sa željom da tako i toliko često suprotstavljene aktere života mladih (roditelji, profesori, učenici, republički kreatori nerealnih i neveštih propozicija, planova i programa) koliko je moguće približim i pomirim. Navodeći sporne situacije i dajući inicijalne predloge mogućih rešenja. Verujući da to pišem u ime svih koji vole i poštuju mlade ljude. Pozivajući u pomoć sve koji mogu i žele pomoći.
Da ta inicijalna zapažanja i predloge mogućih rešenja višestruko poboljšamo i unapredimo.
O tome koliko nas interesuju problemi mladih i koliko smo spremni da učestvujemo u njihovom rešavanju možda donekle svedoči i broj pregleda napisane kolumne. Nije da sam ja baš neko ko nije pozvan da piše o mladima i njihovim problemima. I ko o tome ne ume da piše. Niti očekuje da i drugi tako misle. Mnogi tekstovi, na barem jednako važne teme, imali su mnogo više komentara. Pozitivnih ili negativnih, svejedno.
Nečitanje i ćutanje tumačim jednostavno. Ispravite me ako nisam u pravu. U napisanom su prozvani svi. Da svi razmislimo koliko smo ili nismo učinili nešto valjano ili pogrešno na zadatu temu. Bez traženja izgovora i opravdanja da je neko drugi mnogo više odgovoran ili kriv za ono što u prosveti nije dobro.
Tolstoj piše da bitke ne dobijaju generali, nego mnogi valjani vojnici.
Ima li nas?
