ZAPISI IZ POMRAČENE DRŽAVE
Sneg pada svake zime. I padaće. Ne zato što je vlast nesposobna, već zato što postoji priroda. Sneg u januaru nije elementarna nepogoda. To je godišnje doba. Mećave, zavejani putevi, mokar sneg koji kida dalekovode, polomljeno drveće i prekidi u saobraćaju sve je to deo realnosti u kojoj živi svaka država sa zimom. Nema te zemlje na svetu koja ima beskonačno ljudstvo, mehanizaciju i resurse da u istom danu očisti svaki sokak, popravi svaki pokidani električni kabl i ukloni svako palo drvo. To normalni ljudi znaju. I prihvataju.
Ono što nije normalno, to je ponižavanje građana.
Nije normalno da se, u trenucima kada ljudi sede u hladnim stanovima, gaze po snežnim nanosima i ostaju zarobljeni na putevima, na televizijama pojavljuju visoki politički funkcioneri i partijski direktori javnih preduzeća da bi nas ubeđivali da problemi ne postoje. Da je „sve pod kontrolom“. Da se „radi bolje nego bilo gde u svetu“. Posebno je degutantno kada se predsednik države, koji jedini voli ovu zemlju, ponaša kao dispečer za sneg, meteorolog, električar i direktor svih javnih preduzeća, ali nikada kao neko ko bi rekao:
„Ljudi, situacija je teška. Sistem nema kapacitete. Izvinjavamo se.“
Ne, izvinjenje se ovde smatra slabošću. Priznanje problema, napadom na državu. A država se, izgleda, brani lažima, samohvalom i urlanjem na televiziji.
U takvom sistemu, sneg nije nepogoda, nepogoda je istina.
Zato se i ne govori otvoreno. Zato se ne kaže da nema dovoljno mehanizacije. Da su preduzeća kadrovski ispražnjena jer su stručnjaci oterani, a partijski poslušnici dovedeni. Da se godinama ulaže u propagandu, a ne u infrastrukturu. Da se kamere bolje čiste od puteva.
Jer ako veruješ svojim očima, onda si nezahvalan. Ako ti je hladno, nisi dovoljno patriota. Ako nema struje, ti ne razumeš istorijski uspeh.
Problem ove države nije sneg. Problem je sistem u kome su nesposobnost i bahatost prerušeni u samohvalu, a odgovornost zamenjena propagandom. Sistem u kome se funkcije dobijaju po poslušnosti, a ne po znanju. U kome se istina smatra slabošću, a priznanje problema političkim porazom.
Zato je sramotno kada se na ekrane šalju partijski kadrovi bez znanja i bez srama da objašnjavaju kako je „sve pod kontrolom“, dok ljudi lože sveće i telefone pune po kolima. Dok se drveće ne uklanja danima, a putevi se „čiste“ konferencijama za štampu.
A istina je zapravo jednostavna. I lekovita.
U normalnim državama, kada nastane haos, vlast kaže: „Imamo problem.“ Kod nas, kada nastane haos, vlast kaže: „Nikada nije bilo bolje.“ I ako se usudiš da kažeš suprotno, proglašen si neprijateljem, izdajnikom, neradnikom ili jednostavno, lažovom koji ne veruje sopstvenoj državi.
Možda je zato i nemoguće da bilo ko iz vlasti kaže:
„Da, putevi su zavejani. Radimo koliko možemo. Nemamo kapacitete da sve očistimo odmah, zato dajemo prednost glavnim pravcima.“
„Da, sneg je pokidao kablove. Ta i ta naselja su bez struje… Sve ekipe su na terenu. Obaveštavaćemo vas redovno.“
„Da, komunalne službe kasne. Uslovi su teški. Trudimo se da što pre normalizujemo stanje.“
Jer, ništa od ovoga nije slabost. Ovo je odgovornost. Ovo je poštovanje. Ovo je obraćanje odraslim ljudima, a ne publici kojoj se servira bajka dok stoji u mraku.
Građani ne traže čuda. Ne traže da se priroda pobedi. Traže da se ne laže. Da se ne vređaju. Da se ne prave ludima dok gaze sneg do kolena. Da im se ne objašnjava kako ne vide ono što vide i ne osećaju ono što osećaju.
Manje kamera, više rada.
Manje propagande, više poštenja.
Manje hvalisanja, više istine a najveća istina je ova: građani nisu glupi.
To bi smanjilo tenzije. To bi vratilo poverenje. To bi pokazalo da vlast postoji zbog građana, a ne obrnuto.
I tada bi, možda, ova zemlja bila toplija čak i bez struje.
Ivan Kovačević
