Novinari bez zaštite
Tek na televizijsku objavu bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića da su životno ugroženi autori emisije „Dobar, loš, zao“: Marko Vidojković i Nenad Kulačin, malo se pokrenula uveliko zaspala srpska javnost. Prethodno je reagovalo PEN Internešenal, svetsko udruženja pisaca posvećenih književnosti i odbrani slobode izražavanja. Uz pomoć PEN-a Marko Vidojković je sa porodicom evakuisan iz Srbije. Zaštita je ponuđena i Nenadu Kulačinu, koji živi u Šapcu, ali je njemu zbog porodične situacije nemoguće da napusti zemlju.
Oni su nadležnim organima, pre svega Tužilaštvu, prijavljivali brojne pretnje smrću, ali bez vidnijeg rezultata. Za ilustraciju indolentnosti Tužilaštva pre dve godine im je tadašnji prvi čovek Novog Beograda Aleksandar Šapić, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom pretio „da će im iščupati srca!“. Za tužiteljku to je bila kao nekakva šala, tobož izrečeno u kondicionalu, a ona zna da Šapić to ne bi učinio.
I tako iz dana u dana, iz godine u godinu, a na sramotu države Srbije, pre svega državnih organa: da se za zaštitu srpskih novinara brine svetsko udruženje – PEN. Doduše, reagovalo je i Nezavisno udruženje novinara i Free Press Unlimited, a Veran Matić, predsdnik Komisije za istraživanje ubistva novinara, zatražio je sastanak sa nadležnim državnim organima: premijerkom Brnabić i ministrima unutrašnjih poslova, informisanja i pravde kao i državnom tužiteljkom Zagorkom Dolovac.
Nije zgoreg podsetiti da je jedno od retkih pojavljivanja intervencija u javnosti bilo obraćanje Zagorke Dolovac da tužilaštva uzmu u prioritete zaštitu novinara.
Očigledno da ništa nije urađeno da se novinari zaštite, uprkos Medijskoj strategiji donetoj uz pomoć Evropske unije, a za neki bolji rezultat nisu se potrudili ni ambasadori Kvinte, kojima su se obratili Vidojković i Kulačin.
Najbolja zaštita novinara je, pre svega, javnost. No, nažalost, to u Srbiji ne važi, jer iako su novinari glasnogovornici građana, „svest i savest jednog društva“, oni dele sudbinu uveliko srozanih svih vrednosti i vladavine prava.
Podsećanja radi još nije doneta konačna presuda o ubistvu Slavka Ćuruvije, a prošlo je 24 godine, gde su uveliko umešani prsti tajnih službi, ne zna se ni počnilac ubistva Milana Panića, a neslavno se završila i istraga ubistva novinarke Dade Vijasinović, i to traje decenijama.
S druge strane u demokratskim državama javnost je burno reagovala na ubistva novinara, kao što je to bilo u slučaju „Šarl Ebdoa“, sa milionima građana a na čelu su bili tada prvi funkcioneri Francuske, Nemačke, Italije, a slične reakcije bile su i u Slovačkoj, Malti…
Za Nenada Kulačina jedino je uz pomoć prijatelja obezbeđen video nadzor u blizini mesta stanovanja. I ništa više… A prethodno je masovno po beogradskim kafićima bilo isticana njegova adresa u Šapcu.
Da država ima mahanizme, ali da različito postupa, primer je i Šapčanke Aleksandre Janković Aranitović, koja je ekspresno uhapšena nakon objave na društvenim mrežama, i što je najsramnije, naprečac osuđena i upućena u ustanovu zatvorenog tipa na šest meseci. Tom prilikom na sud nije pozvan Aleksandar Vučić da ukaže da li je njegov život zaista bio ugrožen, što je zakonska obaveza u tim slučajevima. Ovako, ostaje jedan debeo žig sramote, kao u Domanovićevoj „Stradiji“, da nadležne institucije ne preduzimaju ništa u zaštitu ni novinara a naravno ni građana.
D. Eraković
