Zapisi iz pomračene zemlje
Na papiru, država je skup institucija. U stvarnosti, ona je ogledalo onih koji je vode. A kada se to ogledalo zamagli od straha za sopstvenu moć, institucije prestaju da služe građanima i počinju da služe vlasti. Upravo tu tačku gledamo danas, trenutak kada se „država“ sve otvorenije okreće protiv sopstvenih građana kako bi očuvala poredak koji sve manje ima veze sa pravdom, a sve više sa opstankom na vlasti.
Na papiru, Srbija ima podelu vlasti. U praksi, ima podelu poslušnosti.
Ustav Republike Srbije jasno razdvaja zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Pravosuđe bi, makar teorijski, trebalo da bude treća, nezavisna grana, korektiv i brana samovolji. Međutim, praksa pokazuje nešto drugo: sistem poslušnosti, hijerarhije i tihe lojalnosti. Kada je vrhovna javna tužiteljka Zagorka Dolovac konačno progovorila, učinila je to ne da bi otvorila front protiv zloupotreba, već da bi zaštitila sopstvenu poziciju. Godine ćutanja o aferama, nasilju i političkim pritiscima nisu bile dovoljne da uzdrmaju savest sistema ali jesu glasovi unutar samog tužilaštva.
Poruka koja se sve češće šalje jeste jednostavna: „Možemo vam sve.“ Možemo da ubrzamo postupak kada nam odgovara. Možemo da ga razvlačimo kada nam ne odgovara. Možemo da primenimo zakon selektivno.
Njena tvrdnja da je Bezbednosno-informativna agencija (BIA) imala uticaj na izbor u Visokom savetu tužilaštva deluje kao priznanje da je bezbednosni aparat postao politički alat. Ako obaveštajna služba utiče na kadrovska rešenja u pravosuđu, onda je to mnogo više od skandala, to je signal da se centar moći preselio iz institucija u paralelne strukture.
Istorija pokazuje da strah nije trajna osnova stabilnosti. Država ne opstaje na pritvorima i saopštenjima. Ona opstaje na poverenju. A poverenje se ne može iznuditi.
Kada institucije izgube kredibilitet, gubi ga i sistem koji ih koristi kao alat. Jer država nije vlasništvo vlasti – ona je dogovor sa građanima.
A kada se taj dogovor jednostrano raskine, ostaje samo gola sila.
I pitanje koliko dugo ona može da traje.
Kada je opozicioni političar Srđan Milivojević podneo krivičnu prijavu protiv direktora BIA Vladimir Orlić, institucije su reagovale očekivano, sporim, maglovitim saopštenjima i najavama da će „ispitati stvar“. To „ispitivanje“ u domaćem političkom rečniku najčešće znači zaboraviti.
Istovremeno, građani koji protestuju, studenti koji blokiraju ulice, poljoprivrednici koji brane svoju egzistenciju postaju prioritet sistema. Za njih nema čekanja. Pritvori se određuju brzo, suđenja zakazuju ekspresno, optužnice pišu sa teškim kvalifikacijama poput „rušenja ustavnog poretka“. Ironija je gotovo groteskna: oni koji se pozivaju na Ustav proglašavaju se rušiteljima, dok oni koji ga svakodnevno razvlače ostaju netaknuti.
Ustav kaže da je pravosuđe nezavisno. Stvarnost pokazuje da je ta nezavisnost sve tanja, gotovo providna. Kada institucije počnu da liče na produženu ruku izvršne vlasti, onda država više ne funkcioniše kao servis građana već kao mehanizam njihove kontrole
Šesnaest meseci bez optužnice za tragediju u Novom Sadu. Godinu dana bez odgovora o upotrebi zvučnog topa. Bez sudskog epiloga za Banjsku, bez odgovornosti za afere koje su potresale javnost. I dok Milan Radoičić slobodno šeta, studenti se razvlače po sudovima zbog vode u plastičnoj flaši. Nasilje nad maloletnicima ostaje u fiokama, ali navodni napadi na službena lica dobijaju prioritetne termine.
To nije slučajnost. To je obrazac.
Država koja gubi legitimitet pokušava da ga nadomesti silom. Kada podrška opada, represija raste. U takvom ambijentu, bezbednosne službe, poslušni tužioci i efikasni sudovi postaju deo jednog mehanizma, ne za zaštitu zakona, već za zaštitu vlasti. A kada se u taj mehanizam uključe i „ljudi van zakona“, parapolitičke strukture, navijačke grupe, kriminalni krugovi, granica između države i podzemlja počinje da se briše.
Šesnaest meseci bez optužnice za pad nadstrešnice u Novom Sadu. Godinu dana bez odgovora o upotrebi zvučnog topa.
Najopasniji trenutak za svaku vlast jeste onaj kada poveruje da je država isto što i ona sama. Tada kritika postaje izdaja, protest postaje državni neprijatelj, a građanin, potencijalna pretnja. U takvoj logici nema prostora za nezavisne institucije. One moraju biti ili pokorne ili razgrađene.
Zato danas ne gledamo samo krizu pravosuđa. Gledamo transformaciju političkog sistema u kojem je cilj održanje moći po svaku cenu. Cena se plaća selektivnom pravdom, zloupotrebom zakona, instrumentalizacijom bezbednosnog aparata i porukom koja se tiho, ali uporno šalje građanima: „Možemo vam sve.“
Najopasnija faza svake vlasti nastupa kada poveruje da je država isto što i ona sama. Tada protest postaje pretnja, kritika izdaja, a građanin neprijatelj.
Ipak, istorija pokazuje da je represija kratkoročno rešenje. Društva u kojima institucije izgube kredibilitet ulaze u fazu duboke nestabilnosti. Strah može da uguši otpor na neko vreme, ali ne može da stvori poverenje. A bez poverenja nema ni države u pravom smislu te reči.
Jer država nije aparat sile. Ona je dogovor između vlasti i građana. Kada se taj dogovor jednostrano raskine, ostaje samo poredak zasnovan na prinudi. A prinuda, ma koliko bila sofisticirana, nikada nije trajna zamena za legitimitet.
Ivan Kovačević
