ZAPISI IZ POMRAČENE ZEMLJE
Postoje trenuci kada država skine masku. Ne polako, ne stidljivo, već grubo, pendrecima, čizmama i rotacijama. Upad policije na Filozofski fakultet u Novom Sadu nije bio incident, nije bio „nesporazum“, niti je bio „tehnička intervencija“. Bio je to otvoreni akt sile jedne vlasti koja više ne zna kako da vlada drugačije osim represijom.
Država koja ulazi na fakultet da bi isterala studente i profesore ponaša se kao okupator. Tačka. Univerzitet nije zgrada, to je ideja. A ideje se ne razbijaju policijskim kordonom. Upravo suprotno: svaki pendrek koji je zamahnut samo je dodatni dokaz straha režima od slobodne misli.
Oni koji danas relativizuju ovaj presedan, sutra će se čuditi zašto policija ulazi u redakcije, pozorišta, bolnice ili stanove. Jer represija ne staje sama od sebe. Ona se hrani ćutanjem, podsmehom i onim poznatim, bednim: „Šta su tražili?“
Tražili su pravo da misle. Tražili su dostojanstvo. Tražili su normalnu državu. A to je, izgleda, najveći zločin u Srbiji 2026. godine.
I zato su građani, uprkos minusu, mraku i umoru, izašli na ulice. Ne zato što su očekivali čudo. Već zato što su znali da je ćutanje saučesništvo. Minus sedam nije bio hladniji od društvene temperature u kojoj se normalizuje nasilje države nad sopstvenim građanima.
Nije važno koliko ih je bilo, koliko je građana izašlo na ulice. Brojevi su opsesija onih koji nemaju ideje. Poruka je bila jasna: niste sami. A to je ono čega se svaki autoritarni režim najviše plaši, solidarnosti.
Posebna priča su oni koji su, iz topline svojih stanova, merili proteste digitronom i podsmevali se „malobrojnosti“. Ti ljudi nisu neutralni. Oni su pasivni stub sistema. Svaki cinični komentar je mali, ali stabilan oslonac represiji. Jer da su i oni sišli niz stepenice, obukli jaknu i izašli ne bi bilo, recimo, 24, već 25. Pa 26. Pa 100. Pa 10.000.
Ali lakše je lajkovati cinizam nego braniti slobodu.
I nekoliko desetina građana Šapca bili su na ulici da sistemu kaže dosta. Naizgled nije mnogo ali za istoriju je i previše. Jer oni su naši heroji koji su svojim gestom pokazali da je Šabac “živ”, da je još uvek slobodarsko mesto i da se miris promena sve više širi gradom Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka.
Ova vlast ne gradi državu. Ona je obezbeđuje od sopstvenih građana. I zato joj smetaju studenti, profesori, slobodni ljudi i svaki oblik zajedničkog otpora. Policija na fakultetu nije znak snage. To je znak panike.
A panika je uvek loš savetnik.
Jer režimi koji ratuju sa studentima nikada ne pobeđuju. Oni samo produžavaju sopstveni kraj uz sve više nasilja i sve manje legitimiteta.
A Srbija? Srbija još diše. Dok god ima onih koji izlaze na hladnoću da kažu „dosta“, ova zemlja još nije izgubljena.
I zato poštovanje onima na ulici. A sramota onima koji se smeju.
RAZMIŠLJAJTE… NE VERUJTE… ĆUTANJE NIJE NEUTRALNO!
Ivan Kovačević
