Osećaj da ste nekome pomogli ne može da se meri ni sa čim
-Moja grupa je otišla na popodnevno dežurstvo. Tada se dogodilo da je morala da se uradi hitna operacija, a da je naš asistent iznenada ostao bez dežurnog kolege, koji je morao da napusti dužnost. Pitao je da li bi neko od nas želeo da asistira i ja sam se prijavila. Tako sam na petoj godini studija bila prvi asistent na svojoj prvoj operaciji tumora debelog creva i sve je proteklo u najboljem redu. Do pola jedanaest uveče smo bili u sali. Kad sam došla u dom u Studenjaku bila sam neopisivo srećna. Od uzbuđenja nisam spavala celu noć. Radost je bila još veća nakon što sam narednih dana obilazila pacijenta, koji se na kraju i oporavio- priča za „Podrinske“ svoje prvo iskustvo u operacionoj sali dr Slavica Đurić.
Nažalost, priča nema uvek srećan epilog. Nekad se dogodi da pacijenti zakasne sa posetom lekaru i da više ništa ne može da se učini da im se pomogne. Trenuci kad je medicina nemoćna su teški, ali i to je deo posla i svaki lekar to mora da prihvati.
-Samim tim što smo odabrali ovaj poziv, svesni smo da smo odgovorni za ljudske živote i naravno da ćemo učiniti sve da im pomognemo, koliko god dijagnoza bila ozbiljna. Nažalost, nekad ne možemo ništa da učinimo. S druge strane, i svaka operacija je priča za sebe, bez obzira na iskustvo lekara i ozbiljnost intervencije. Komplikacije su sastavni deo posla i tada je bitno ostati pribran i profesionalan. Naravno da nam je teško i neizmerno žao kada dođe do takvih situacija, ali se onda setimo pozitivnih primera i ljudi kojima smo pomogli i spasli ih i na taj način kompenzujemo tu prazninu – kaže dr Đurić.
Put do željenog sna za prvu ženu hirurga u šabačkoj bolnici nije bio nimalo lak. Mnogo godina učenja, posvećenost, odricanja od odmora zarad vremena provedenog nad knjigom. Ipak, ona to nije posmatrala na taj način. Nijedan izazov nije doživljavala kao prepreku, već kao stepenik više do jasnog cilja kojem je težila. Veliku motivaciju pružale su joj reči mentora i profesora koji su prepoznali njenu urođenu sklonost ka ovom, prema kod nas uvreženom mišljenju, „muškom“ zanimanju. Na specijalizaciju je strpljivo čekala tri i po godine i to vreme provela radeći u tek otvorenom Urgentnom centru u Opštoj bolnici u Šapcu. Po dolasku dr Zore Nikolić na čelo šabačke bolnice, za nju se otvara mogućnost da konačno dosegne željeni cilj kome je posvetila godine neumornog rada.
-Dr Zora Nikolić je prepoznala da je moj poziv hirurgija. Budući da se javila potreba za tom vrstom kadra i da sam ispunila sve kriterijume, ona se nije plašila da jednoj ženi dodeli specijalizaciju. Imala je viziju da žena može da dobije specijalizaciju i bude hirurg kao i muškarci. Videla me u toj profesiji i veoma sam joj zahvalna zbog toga – ističe dr Đurić.
Dve i po godine radila je kao specijalizant na Odeljenju hirurgije u Šapcu, a potom još toliko na klinikama u Beogradu – Odeljenje hirurgije u Urgentnom centru, Prva hirurška klinika na Bežanijskoj kosi, KBC „Dr Dragiša Mišović“.., gde je imala praksu iz opšte, vaskularne, onkološke i digestivne hirurgije. Specijalizacija je obuhvatila i dva semestra teoretskih predavanja, a zatim specijalistički ispit nakon kojeg je stekla zvanje specijalista opšte hirurgije. Praktični deo ispita je podrazumevao operaciju na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu.
U Opštoj bolnici Šabac počinje da radi 4. jula. Pored 13 hirurga specijalista, ona je četrnaesti i uz to jedina žena, dok je još jedan kolega na specijalizaciji u Beogradu. Kolektiv je lepo prihvatio i velika su joj podrška, što je ohrabruje i pruža joj veliki podsticaj u daljem radu. Na svojoj koži nije osetila diskriminaciju u bilo kom pogledu, iako priznaje da je pacijentima još uvek pomalo neuobičajeno kada u ambulanti umesto muškarca zateknu ženu u mantilu. To što je jedina, međutim, ne znači i da je jedina žena u našem gradu koja je poželela da bude hirurg. Bilo ih je i ranije, ali samo njoj se želja ostvarila.
-Bilo je mnogo žena koje su imale želju da budu hirurzi, ali, nažalost, čini se da nije bilo dovoljno hrabrosti i volje da im se omogući da to i postanu. Verujem da će se u budućnosti situacija promeniti i da sam ja samo prva koja je otvorila jednu novu epohu kada je reč o ženama u hirurškoj grani medicine. Smatram da imaju velike predrasude oni koji misle da je ovo muški posao. On jeste fizički naporan, ali žene mogu podjednako kvalitetno da ga obavljaju kao muškarci. Imala sam priliku da u Beogradu upoznam mnogo žena hirurga, na Bežanijskoj kosi šest, čak i ortopeda, što je još manje svojstveno za žene. Mislim da na tom polju stvari počinju ozbiljno da se menjaju i to me veoma raduje – priča dr Đurić i dodaje da je, da bi se žena podjednako kao i muškarac bavila hirurgijom, presudna isključivo ljubav prema poslu.
Njoj, naglašava, nije teško da stoji ni petnaest sati kada je potrebno, svesna da gaji neizmernu ljubav prema odabranom pozivu. U medicini je važno da čovek bude spreman na odricanja, da radi i danju i noću, često na posao dolazi neplanirano, po hitnom pozivu, da danonoćno brine za pacijente, bude požrtvovan i human i iznad svega profesionalan, jer je to jedan od primarnih od uslova za bavljenje ovim poslom. Prema njenim rečima, jedna od najčešćih zabluda je da je hirurgija samo zanat. Hirurzi moraju da imaju celokupno i sveobuhvatno znanje iz medicine. Osim toga, svakodnevno se suočavaju i sa brojnim iskušenjima.
-Iskušenja postoje, kao što su manjak žena u struci, „teški“ pacijenti, suočavanje sa gubicima, lošim rezultatima, ali lepota posla je kad uradiš nešto konkretno, kad pomogneš pacijentu. Taj osećaj se ne može meriti ni sa čim. Istovremeno, najteže je saznanje da nekome ne možeš pomoći i sve više takvih pacijenata dolazi, posebno sa tumorima, karcinomima u kasnim fazama. Stoga je važno da svi zajedno poradimo na edukaciji, da ljudi postanu svesni važnosti preventivnih pregleda i redovnih kontrola. To podrazumeva obavezu da rade kompletne nalaze bar dvaput godišnje, ultrazvuk abdomena jednom godišnje, za žene preglede ginekologa i dojki jednom godišnje. U svetu je to praksa, kod nas, nažalost, nije. Kod nas su ljudi skloni da veoma dugo trpe tegobe i bolove pre nego što dođu kod lekara, a tada često bude kasno- upozorava dr Đurić i dodaje da je veoma važno da se ljudi okrenu zdravijem životu, obrate pažnju na navike i ishranu i obavezno upražnjavaju redovne fizičke aktivnosti.
Ženama koje se odluče da krenu njenim stopama poručuje da ne odustaju uprkos teškoćama i preprekama.
-Da imam priliku da vratim vreme unazad, ponovo bih odabrala isti poziv. Nikada nisam imala dilemu u tom pogledu. Nije istina da čovek ne može da stigne sve. Ja sam uspela da ostavim dovoljno vremena i za druge aktivnosti, druženje, prijateljstva, pa i rekreativno bavljenje sportom. Ipak, onima koji se odluče za hirurgiju, poručujem da moraju znati da nosi sa sobom veliko odricanje. Sam posao je težak, ali iznad svega veoma lep onome ko mu prilazi sa istinskom potrebom da se njime posvećeno i s ljubavlju bavi – zaključuje dr Đurić.
Njeno usavršavanje se sa ovom specijalizacijom ne završava. Želja joj je, kaže, da subspecijalizira digestivnu hirurgiju u Sloveniji, jer je obaveza lekara da uči ceo život i na to mora biti spreman. Samo tako svoju misiju- lečenje pacijenata, obavljaće časno, dostojanstveno, profesionalno i nadasve potpuno.