Lični stav: sto novih lica u politici (2)
Tri i po decenije od uvođenja višestranačja u Srbiji vreme je da sebi postavimo jedno neprijatno, ali pošteno pitanje: šta se zaista promenilo za običnog čoveka?
Na papiru, mnogo toga. Jednopartijski sistem zamenjen je političkim pluralizmom, pojavile su se desetine partija, održavaju se izbori, govori se o demokratiji, decentralizaciji, evropskim vrednostima. Ali u stvarnom životu građana, naročito u gradovima poput Šapca, utisak je da se iza svih tih velikih reči često krije ista, dobro poznata slika: ista lica, iste navike i ista glad za moći.
U Šapcu danas ima više političkih stranaka nego novih političara. To nije znak političke zrelosti, već znak političke stagnacije. Ljudi koji su jednom zakoračili u politiku ponašaju se kao da su na tu poziciju došli po nekom višem, gotovo božanskom pravu. Menjaju stranke kao što se menjaju dresovi, prilagođavaju programe kao što se menja dekor na sceni, ali jedna stvar ostaje nepromenjena, njihova potreba da ostanu na vlasti ili blizu nje.
I dok se oni presvlače u nove boje, računi rastu, privilegije ostaju, a građanima se ponavlja ista priča: sve to rade za dobro građana.
Najtragičnije je što je ideja decentralizacije ostala samo parola. Formalno, Srbija ima lokalne samouprave. Suštinski, mnoge odluke se i dalje donose u partijskim centralama u Beogradu. Na lokalu često ne odlučuju građani, već partijski telefoni. Tako nastaje čitava vojska poslušnika, ljudi čija je glavna politička kvalifikacija lojalnost, a ne sposobnost.
A tamo gde nema sposobnosti, nema ni razvoja.
Zato danas mnogi naši gradovi, uključujući i Šabac, grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka sve manje liče na sredine koje su nekada bile ponos Srbije, a sve više na mesta u kojima je politički život sveden na sitne obračune, podele i lične interese.
Posebno je porazno kada se i retke inicijative koje pokušavaju da okupe građane i unesu novu energiju u javni život, poput građanskih zborova ili sličnih inicijativa, brzo pretvore u još jedno poprište partijskih manipulacija. Umesto prostora za ideje i promene, takve inicijative često postaju teren za ubacivanje poslušnika bez ugleda, bez integriteta i bez političke kulture.
Rezultat je uvek isti: podele, razočaranje i nova potvrda starog pravila da politika ostaje zatvoren krug u kojem se vrte isti ljudi.
Ali upravo tu leži najveća zabluda političkih „nezamenljivih“. Oni veruju da su ubili volju građana da se bave javnim poslovima. Da su obeshrabrili svaku novu generaciju. Da su dokazali kako bez njih ništa ne može.
Istorija nas, međutim, uči suprotno.
Svaka politička kasta koja je poverovala da je večna, pre ili kasnije nestala je. Ne zato što je to neko planirao, već zato što društvo, ma koliko sporo, na kraju uvek pronađe snagu da se menja.
Promene ne dolaze same od sebe. One dolaze kada dovoljno ljudi odluči da više neće ćutati, da neće pristajati na mediokritet, da neće dozvoliti da njihov grad vode oni kojima je politika zanimanje, a ne odgovornost.
Šabac je kroz istoriju mnogo puta dokazao da ume da bude ispred svog vremena. Bio je grad trgovine, kulture, slobodnih ideja i hrabrih ljudi. Grad koji je znao da se menja i kada je bilo najteže.
Zato je najveća greška pomiriti se sa današnjim stanjem.
Niko nema monopol na ljubav prema Šapcu. Niko nema monopol na brigu o Šapcu. A ponajmanje oni koji decenijama dokazuju da im je vlast važnija od grada.
Promena je moguća. Ali ona neće doći iz partijskih centrala, niti iz političkih kalkulacija.
Doći će onda kada se u javni život uključe ljudi koji do sada nisu želeli da prljaju ruke politikom. Kada ugled, znanje i odgovornost postanu važniji od poslušnosti. Kada građani prestanu da budu samo birači na svake četiri godine i postanu stvarni kontrolori vlasti.
Gradovi ne propadaju zato što nemaju sposobne ljude. Propadaju zato što ti ljudi predugo ćute.
Zato je danas važnije nego ikada da se ponovo pojave nova lica, nove ideje i nova hrabrost. Ne zbog političke mode, već zbog budućnosti grada. A sto novih lica u politici Šapca nije mnogo, ni nemoguće.
Jer ako se ništa ne promeni onda ćemo za još trideset godina voditi istu ovu raspravu.
A to bi bio najveći poraz.
Ivan Kovačević
