Rijaliti Srbija
Predstava je završena. Zavesa je spuštena. Novak je deportovan. Australijanci mogu mirno da spavaju a Srbija može da se vrati svojim pravim problemima kojih ima i previše. David nije pobedio Golijata jer u stvarnom svetu se to nikada i ne dešava. Cela ta (nepotrebna) saga od samog početka imala je više slojeva. Onaj sportski brzo je skliznuo u drugi plan a politika je izbila u prvi i pobedila, naravno. Sam teniski turnir Australian Open postao je nevažan a svetska javnost podelila se navijački za i protiv Đokovića, vakseri i antivakseri, globalisti i nacionalisti, vegani i mesožderi, svaka je šuša našla za shodno da nešto smatra na temu (ne)učešća najboljeg planetarnog tenisera (i sportiste uopšte) na turniru na kojem je do sada pobedio čak devet puta. Ono što je svakako iznenadilo sve normalne i dobronamerne ljude je konfuzija na relaciji Teniski savez Australije – australijska vlada (administracija) jer se oni između sebe nisu očigledno dogovorili o uslovima pod kojima se sportistima, u ovom slučaju teniserima, dozvoljava ulazak u zemlju kengura a da nisu, kako zakon nalaže, vakcinisani. Pa je Novak dobio od Teniskog saveza takozvano medicinsko izuzeće jer nije vakcinisan i tako ispunio uslov za vizu, medicinska struka države Australije je takođe dala pozitivno mišljenje za njegovo učešće na turniru a onda je ministar za imigracije australijske vlade po nalogu premijera iskoristio svoje diskreciono pravo (po zakonu) i doneo odluku o deportaciji bez obzira na prvostepeno rešenje suda koja je išla u korist Đokovića a pred višom sudskom instancom (federalnim sudom) odluka ministra je potvrđena. I možda bi se ova priča zadržala u pravnim okvirima (argumenti za i protiv bili su brojni) da nismo saznali da Australiju na proleće tekuće godine očekuju parlamentarni izbori i da je premijer Skot Morison, zabrinut za svoj poljuljani rejting, morao da povuče potez kojim će većini građana zemlje „dole ispod“ (Down Under ) ili što bismo mi u Srbiji rekli – „tamo daleko“, pokazati doslednost i principijelnost a što u prevodu znači da su svi jednaki pred zakonom i da nisu skoro dve godine zabadava bili u najstrožem karantinu, zaključani kao u zatvoru (sa njima se „kolje“ jedino Kanada) a Nole je u toj gužvi ispao žrtveno jagnje, namestio se premijeru kao kec na desetku da na njemu šilji „onu stvar“ i dobije političke poene pred izbore. S druge strane i Novak i njegov tim napravili su nekoliko grešaka u koracima. Pravo da se vakciniše ili ne kao lični slobodan izbor Noletu ni bilo kom drugom ko tako misli i postupa niko ne može da ospori. Ali način na koji je pokušano da se izboksuje „medicinsko izuzeće“ je više nego sporan i sumnjiv i liči na srpsku omiljenu igru – šibicarenje. Kao što znamo slučajnosti ne postoje a Nole je baš kao slučajno bio pozitivan na testu za korona virus u vreme pred odlazak za Australiju što je trebalo da bude dovoljan razlog za dobijanje vize kada se već nije vakcinisao, ali Nole je tako „zaražen“ učestvovao na javnim manifestacijama, delio pehare nekim omladincima i omladinkama, pikao fudbal sa klincima iz kraja, radio intervju sa ekipom iz poznatog francuskog sportskog časopisa koji ga je pre izvesnog vremena proglasio za sportistu godine a (opet) kao svo to vreme nije znao da je prenosilac opasne bolesti za šta je u srpskom a ne australijskom zakonu propisana kazna do pet godina zatvora a koju je već određeni broj „običnih“ građana fasovao samo tako. Ovde je sve to gurnuto pod onaj čuveni tepih ali zahvaljujući čudima tehnologije modernog doba raščulo se vrlo brzo po umreženom svetu, duh je izašao iz boce i Nole je izgubio na kredibilitetu. Onda je neko iz njegovog tima navodno pogrešno popunio formular pri ulasku u Australiju (na aerodromu) – navedeno je da Novak nije napuštao Srbiju pre dolaska a saznalo se da je prethodno boravio u Španiji i tako iz greške u grešku. Ovo muljanje je možda sitna stavka u celokupnoj drami ali detalji su uvek važni jer, nemojte zaboraviti, đavo se baš tu krije. U samoj Srbiji je ceo ovaj „slučaj“ praćen uz povišenu temperaturu, uzburkale su se „patriotske“ strasti, većina je došla na svoje, na ono što najviše volemo a to je da budemo kao narod žrtva belosvetske zavere, potvrda (još jedna u nizu) da nas svi mrze jer smo najbolji, najlepši i najpametniji, da smo avangarda slobodnog sveta a da je Nole simbol svega toga. Novakova porodica je pozivala na proteste, neprimereno se obraćala australijskim vlastima (otac Srđan) i samo pogoršavala situaciju prenaglašenom patetikom („Nole je novi Isus, razapinju ga na krst ali on će vaskrsnuti…“) a sirotinja raja se, kao i obično, primila na tu retoriku da ceo svet radi nama Srbima o glavi i da mi „našeg Noleta“ ne damo i šta nam možete, „jači smo od sudbine“ i da nam suza suzu stiže zbog njegovih izgubljenih miliona od sponzora dok nas nema pas za šta da ujede i pročaja. A kada se oglasio i Onaj što se lažno predstavlja kao predsednik Republike, prvo saopštavajući ovdašnjem sluđenom pučanstvu da je telefonski razgovarao sa Novakom dok je ovaj bio u imigracionom hotelu gde su mu oduzeli sve lične stvari pa i telefon (!) a onda i nakon odluke Federalnog suda o deportaciji, jadnom populističkom žvakom kao prilog njegovoj nikad ne prestajućoj predizbornoj kampanji, znali smo da je utakmica izgubljena. Kako ga je Vučić branio tako je Nole i prošao. Kao i svi oni Srbi koje je ovaj neopevani prevarant i podlac branio 90-ih na prostoru bivše Jugoslavije a kojih na njihovim vekovnim ognjištima više nema. I kako brani nas sada i ovde diktaturom, lažima i krađom. Kao i sve građane Srbije širom sveta, kada recimo baš u toj mrskoj Australiji država Srbija nema ni ambasadu ni konzulat ni bilo koga ko bi se mogao naći pri ruci građanima, našim ljudima, kojima je iz bilo kog razloga potrebna pomoć. Pa će Svemogući sve to da rešava jednim telefonskim pozivom jer toliko je On veliki i uticajan. Da, ali kada bi se zajebavali. Videli smo da ni Nole kao svetska faca u svakom smislu nije jači od pravne države (od naše možda i jeste), njenih zakona i politike. Možda je baš politika „zaključavanja“ u Australiji u vreme pandemije korona virusa bila previše restriktivna i svakako neprijatna za većinu stanovništva ali izuzetno nizak procenat smrtnosti od posledica obolenja izazvanih pomenutim virusom a vrlo visok procenat vakcinisanih (preko 90%) idu u prilog vlastima koje su takvu politiku sprovodili. Mi smo u Srbiji za nepune dve godine izgubili blizu 50 hiljada ljudi više nego što je „decenijski prosek“. Jedna Loznica se u tom periodu preselila „gore iznad“. O svemu tome mislite dok se nervirate gledajući Novakovu „golgotu“ koja traje na svim dostupnim medijima i spominjete užu i širu familiju australijskom premijeru i ostalim čimbenicima administracije države „dole ispod“. Neka je nama naš Nole živ i zdrav i uzbrdo brz, biće još dana za megdana. A za „narod“ poruka da gleda od čega se živi, da protestuje i bori se na svaki način da mu bude bolje, da svakodnevno vežba i forhend i bekhend a naročito servis. Zatrebaće. Moguće finale (3. aprila) je sve bliže.
Piše: Dragan Karalazić