Tata je bio veterinar. Po završetku studija pozvali su ga, na osnovu visokog proseka, da ostane na fakultetu. Samo da se učlani, inače može da dobije posao jedino u Gnjilanu. Nije prihvatio ni jedno ni drugo, došao je iz Beograda u Šabac. Voleo je i posebno se bavio veterinarskom hirurgijom. Kada su ga, oni koji su ga dobro poznavali, upitali zašto ne doktorira na temu onoga što je godinama tako uspešno radio, odgovorio je da ne želi. Nije voleo titule, smatrao je da je dovoljno to što su u najtežim slučajevima zvali baš njega. Odgovorno se pripremao i radovao svakoj uspeloj operaciji kao i oni za koje bi je uradio.
Nije ovo bila priča o mom tati, nego o nekim po nečemu istim, a po nečemu možda donekle drugim vremenima. Ne verujem da ih je tada bilo, procentualno, koliko i danas; onih koji ne znaju ni svoj smer na fakultetu, ni profesore kod kojih su polagali, ni kolege iz generacije; ni sadržaje svojih doktorata.
Zašto to generalno nije dobro.
Želimo li da imamo valjano mišljenje na bilo koju značajnu naučnu temu, za očekivati je da priupitamo eksperte. A to su valjda doktori nauka. Ne ti “našminkani”, nego pravi, istinski. Pa šta većina od njih kaže, to je valjda merodavno. Takođe verujem da na tom visoko stručnom nivou, naravno potpuno oslobođenom političkih pritisaka, ne bi ni bilo velikih neslaganja.
Štete koje potencijalno nastaju na osnovu mišljenja samozvanih doktora nauka mogu biti pogubne za sve, pa i za same te “doktore”. Toga bi trebalo da su svesni oni koji ih neodgovorno i uporno promovišu. Poništavanje doktorata koji to nisu, ne bi trebalo shvatiti kao diskvalifikaciju pojedinaca zbog nekih formalno pravnih propusta, nego kao zaštitu društva od nestručnih i neodgovornih odluka.
Naravno da priču treba shvatiti i mnogo šire. Svaka nevalidna diploma ili titula nosi sa sobom nepotrebne nesporazume, neslaganja i rizik potencijalne štete.
Mislim da sve prethodno napisano nije neka velika, nedostižna mudrost. I da nas je mnogo koji smo svega napisanog apsolutno svesni.
Ipak stvarnost je bitno različita od te nevelike mudrosti.
Iz principa
Svakako da to nije prvo i najvažnije, ipak se ponekad upitam: Koliko smo spremni da, idući ka boljem društvu, učinimo barem ono što nam nije institucionalno onemogućeno? Nije li to nešto na čemu se uvek može tiho poraditi? Bez proglasa, tribina, referenduma, ikakvog publiciteta, bez političkog izjašnjavanja ili suprotstavljanja. Nadpolitički, patriotski.
Ne bih širio priču. Samo o onome o čemu valjda ponešto smem i da kažem. O onome u čemu sam sa svojim velikim timom proveo ceo radni vek. I samo jedan detalj iz velikog spektra izazova profesije kojom sam se vazda posvećeno bavio.
Mi prosvetari, ocenjujemo li svi svoje đake idući tim i takvim koracima?
Javna je tajna da u školi postoje predmeti kojima se “popravlja prosek”. Npr. ima onih koji kažu: ”Samo ako mi donese opremu i trudi se, ne pravi mi probleme, daću mu dvojku, nije svako rođen da bude Đoković”. I tu nije kraj. Na kraju je prosek odeljenja 5.00, ili veoma blizu.
Slično, nije svako rođen ni da bude Pikaso ili Mocart.
Zamislite kada bi profesori matematike, razmišljajući analogno, učeniku koji “crta kružnicu (legendarni Cvrka je govorio jabuku) lenjirom i trouglom”, samo zato što je doneo lenjir i trougao i što im ne smeta, dali dvojku. Nije svako rođen da bude Pitagora.
Nastavljajući, nije svako rođen ni da bude Tesla, Dostojevski ili Mičurin.
Ima i onih koji kažu: “Moj predmet je lep, ali nije toliko važan, od njega se ne živi. Mnogo ja njima lepoga ispričam, nešto sigurno i zapamte. Vole me đaci.” A ocene, one ponekad opet idu u skladu sa tom lepotom i nevažnošću. (U belom svetu, čitao sam, vrednuje se i ta manja ili veća nevažnost).
Za kraj, čuje se i meni možda najneverovatnije:
”Slabe ocene ne pišem iz principa”. I sledi opširno i “neoborivo” obrazloženje. Slušate i ne verujete.
Neka su ti principi zaista neoborivi. Samo čiji su? U čijoj školi?
Ako se, logično, upitate gde li su tu prosvetni savetnici ili nadzornici, nedavno sam pročitao kako ih u nekoj od nordijskih zemalja ni nema, ne postoje!
