Skupština kao rijaliti:
Postoje trenuci kada čovek poželi da veruje da je sve što vidi samo loš skeč. Da je skrivena kamera. Da će neko ući i reći: „Prekinite snimanje, ovo je bila šala.“
Ali ne. To je bila Četrnaesta sednica Skupštine grada Šapca. I nije bila šala. Bila je program uživo.
Građani su uredno seli ispred televizora da čuju izveštaje o radu javnih preduzeća. Da saznaju kako se troši njihov novac. Da čuju planove, brojke, odgovornost. Umesto toga, dobili su nešto između vašara, porodične svađe i, kako je televizija duhovito najavila, „Farme“.
Iskreno, teško je reći da je “naziv” na kajronu najave prenosa, na lokalnoj televiziji koja je direktno prenosila zasedanje Skupštine grada Šapca, bio omaška. Bio je proročanski.
Dok su direktori javnih preduzeća šturo čitali izveštaje, kao učenici koji nisu stigli da nauče lekciju pa se nadaju da ih profesor neće ništa pitati, odbornici vlasti su se potrudili da podignu atmosferu. I to ne radnu nego vašarsku. Uvrede su letele kao konfete, omalovažavanja su se delila kao promotivni flajeri, a građani su mogli da čuju sve osim onoga zbog čega su uključili prenos.
Skupština, koja bi trebalo da bude najviši organ odlučivanja u gradu, pretvorena je u rijaliti bez scenarija, ali sa previše glumaca i premalo državničkog dostojanstva.
I sad dolazimo do najvažnijeg pitanja: Ko je producirao ovu „Farmu“?
Odgovor je jednostavan i neprijatan, MI.
Mi smo ti koji smo na izborima birali ove ljude da nas predstavljaju. Mi smo im dali mikrofone, stolice, titule i velike plate. A oni su nam, zauzvrat, priredili predstavu u kojoj su građani samo statisti i to bez prava na repliku.
Demokratija nije rijaliti. Odbornička klupa nije takmičarska arena. A javna preduzeća nisu kulise za međusobne obračune.
Humor je lekovit, kažu. I možda jeste. Ali kada morate da se smejete sopstvenoj Skupštini da biste lakše podneli ono što gledate, to više nije humor, to je odbrambeni mehanizam.
Zato ovaj tekst nije samo podsmeh. On je upozorenje.
Ako dozvolimo da se ozbiljne teme pretvaraju u lakrdiju, ako nam je prihvatljivo da se institucije urušavaju pred kamerama, onda nemamo pravo da se čudimo kada se naši problemi ne rešavaju. Ne rešavaju se jer su oni koji bi trebalo da ih rešavaju zauzeti glumom.
Možda je vreme da sledeći put, pre nego što zaokružimo ime na glasačkom listiću, postavimo sebi jednostavno pitanje: Biramo li svoje predstavnike ili učesnike rijaliti programa sledeće sezone?
Jer ako je suditi po ovoj epizodi, gledanost možda raste, ali poverenje rapidno pada.
A grad ne može da se vodi aplauzima, dobacivanjima i scenama za „najgledaniji klip“.
Grad se vodi odgovornošću.
Sve ostalo je FARMA.
Ivan Kovačević
