Mini feljton (9)
Tek što sam pomislio da sam osmim nastavkom priveo kraju moj u početku ‘mini’, sada ‘maksi’ feljton o Đorđu Karađorđeviću, Princu od Nezaborava, o Đorđu isplivavaju do sada skrivene fotografije i podaci, ko zna zbog čijeg i hira stavljene pod tepih. U elektronskom izdanju ‘Niških novina’ pisali su o Paviljonu-ludnici, kod niške Toponice, šestanestogodišnjem boravištu Princa u zatočeništvu. Počeli su radovi za obnavljanje. Po završetku trebalo bi da Paviljon izgleda kao kada je napravljena, 1925., za princa, Đorđa, nakon što je procenjeno, po političkog odluci Dvora i ondašnjih vlasti, aminovano od zastrašenih lekra, da ima šizofreniju. Godinama je ova zgrada bila zapuštena, skrivena od očiju javnosti. Više puta bilo je najavljivano renoviranje, ali se sa radovima krenulo tek nedavno: – Imali smo neke druge, prilično obimne poslove koji se tiču sređivanja bolničkih odeljenja, stvaranja boljih uslova za lečenje naših stvarno psihički obolelih pacijenata. A sam Paviljon biće reprezentativni objekat u kojem ćemo obeležavati značajnije događaje, održavati stručne sastanke i seminari – kaže Milan Stanojković, direktor bolnice ‘Gornja Toponica’. I što je za javnost bitno, iz arhive Paviljona vadi se, s vremena na vreme, na svetlost dana i poneka fotografija, doduše lošijeg kvaliteta ali za istoriju značajna. Ovoga puta jedna uslikana 1925., ispred Paviljona, na kojoj je, poput Gavrila Principa, uhapšeni od strane kralja, rođenog mu brata, Aleksandra, potom Dvora, Krunskog saveta i ministara, psihički i fizički slomljen po njima – ‘ludak’ Đorđe, u pratnji nekog ‘pametnog’ glavešine iz vrha odnašnje vlasti. Đorđe je u uniformi i sa ordenom, gizdavi glavešina sa šeširom, i maramicom u gornjem džepu sakoa, drži ga čavrsto za mišicu, iz straha da mu se, izmožden, otme i pobegne. Sa Juga Srbije, sada poprilično zanemarenog, kao da je tuđa teritorija, gde su se u vreme Balkanskih ratova i Velikog rata vodile krvave bitke, dolaze nam podaci o Đorđu, kada je bio tamo, kao običan vojnik, sa Mikom Alasom, dr Rajsom i stricem Arsenom, pod okriljem Stepe Stepanovića i Živojina Mišića, jer im Dvor i ministri nisu, iz samo njima znanog razloga, dali zvanična vojna zaduženja, iako su imali visoke činove..
Dole, bilo je i zadrtih pristalica Dvora i ondašnjih ministara čija deca nisu bila na frontu, nego uz lažne lekarske nalaze, po Parizu i Londonu, kao sin Nikole Pašića. Dobrodušna, bezmalo gladna, gola i bosa, sirotinja Južne Srbije listom se javlja za front i za odbranu srpstva od Bugara, potom i od Austrougara. Kad mogu princ Đorđe, njegov profesor Mika Alas i dr Rajs Švajcarac, možemo i mi. I gle! Nama nije potreban neprijatelj sa strane, mi smo sami sebi najveći neprijatelji, iako sami sebe nazivamo Bezgrešnim Nebeskim Narodom. Đorđe prisustvuje sramnom činu. Jedan major se podsmeva sirotim regrutima i dobrovoljcima. Pita ih: Odakle ste? A oni, kako ko: Iz Vranje! Iz Niš! Iz Leskovac! Iz Pirot! Major se cereka: Neobrazovane budale, kaže se: Iz Vranja, iz Niša, iz Leskovca, iz Pirota. Mladi regruti i seljaci, dobrovoljci, rekoh bukvalno gladni, goli i bosi, ali patriote, tresu se od straha pred moćnikom, budući im komandantom. Onda skoči Đorđe. Pita majora šta piše na pečatima? Piše: Vranje, Niš, Leskovac, Pirot. Pa eto, veli Đorđe, naši junaci su odande a ne iz Niša, Vranja, Leskovca, Pirota, i na staničnim zgradama ne piše ‘Pirota’, ‘Vranja’, ‘Leskovca’ , ‘Niša’, nego-Pirot, Vranje, Niš, Leskovac!, veli Đorđe i ućutka nadmenog i osionog majora. Đorđe, iako svrgnut, ipak je bio princ, i omiljen u narodu koliko i pradeda mu Vožd. Dole, na frontu, dr Rajs je uslikao Đorđa sa Živojinom Mišićem i engleskim misionarima, predvođenim admiralom Trubridžom. Uslikao ga i ranjenog. Sigurno ima još, ali ih neko stopira u svojoj sujeti i uobrazilji da je zdraviji i zaslužniji od Đorđa. Ima malih bogova po kafkijanskim ćumezima i kabinetima na svim nivoima.
Posle sukoba s majorom, Đorđe je, ipak princ, ne može mu se reći-NE!, zakazao neformalno obraćanje oficirima i vojnicima, zapretio im da se ne rugaju Južnosrbijancima zbog jezika. Znate li za ‘Ivkovi slavu’ i ‘Zonu Zamfirovu’? Znamo! Znate li za ‘Koštanu’ i za Mitka i Mitkovo: A bre, Koštanče, zapoj mi merajklijski’? Znamo! E pa Stevan Sremac je ‘U NIŠ’, i po niški napisao ‘Ivkovu slavu’ i ‘Zonu Zamfirovu’. A Bora Stanković, IZ VRANjE, napisao je ‘Koštanu’, po vranjanski. Radoje Domanović, koji me je žestoko napadao, stavljajući se na stranu Apisa i Pašića, tražeći moju abdikaciju, iako je znao da nisam ubio svog sobara, iako sam se zalagao za ono što i on, za red i poredak u zemlji, kao profesor srpskog napisao je skoro sve svoje priče ‘u Niš, u Pirot i u Leskovac’, među njima i ‘Mrtvo more’ i ‘Marko Kraljević po drugi put među Srbima’. Pa sad, ko je nepismena i neobrazovana bagra, naša južnosrbijanska braća, ili gospoda koja im se ruga i podsmeva? Onda je Mika Alas pozvao vojnike muzičare, pa su raspalili u ‘a kapela’ rukovet južnosrbijanskih pesama. Đorđe je pojasnio i svoj sukob sa Apisom, Pašićem, Stojanom Novakovićem, Slobodanom Jovanovićem, Perom Živkovićem, Ilijom Đukanovićem, Živojinom Balugdžićem- ispostavilo se da je Balugdžić bio zaista ‘džukela’, austrougarski špijun, ‘kao moj sobar, džukela Stevan Kolaković’. Svi su ‘za izbacivanje princa iz igre, jer neće da igra kako oni sviraju’, svi su sebe smatrali malim bogovima, prilepljenim za ministarske i vojne fotelje, a ne ono što je tražio Đorđe, odanost i patriotizam ispred ličnih interesa, lične sujete, bez dvorskih spletki i intriga i stranačkih prepucavanja. Pojasnio je, rekosmo, i sukob s Radojem Domanovićem, ali da se velikom literati Domanoviću oprostiti mržnja prema Đorđu: otpušten iz državne služe, odbijen za socijalnu pomoć, došavši u Beograd bio je na izmaku snage, bolestan od tuberkuloze, s trideset godina potonuo u alkohol, i preminuo je u svojoj tridesetpetoj. Apis mu je plaćao boemštinu i pokretanje lista ‘Stradija’ i ‘Novi pokret’ da napada Đorđa. I da ne zaboravimo, odnos princa Đorđa prema Petru Kočiću. Početkom februara 1905., Kočić dobija posao profesora srpskog u Srpskoj muškoj gimnaziji u Skoplju, tadašnjem Osmanskom carstvu, sa širokom autonomijom za Srbe. Kočić ode i bio je zaprepašćen velikim siromaštvom našeg življa i ogorčen bahatim ponašanjem bogatih Srba trgovaca i crkvenih velikodostojnika. U toj atmosferi počeo je da piše ‘Slike iz Stare Srbije i Maćedonije’. Nisu mu objavili, rukopis, tobože nestao na putu Skoplje-Beograd. ‘Politika’ mu objavila osvrt ‘Jedna famozna svadba’. Napao je arhimandrita Savu zbog toga što je u Tetovu naredio da se 42 srpske kuće isprazne, a 28 da budu pripravne za napuštanje, udaje kćerku, dolaze mu gosti: Grci, Bugari, Šiptari, Turci, Makedonci, pa da ih komotno smesti u vreme višednevnog slavlja. Članak je naišao na odjek, mladi Đorđe bio je na strani Kočića: Takvi poput popa Save došli su glave carstvu cara Dušana. Ali Dvor i ministri premestili su, za kaznu, drskog Kočića u Bitolj. On ne prihvata, daju mu otkaz i ‘drski’ Kočić odlazi u Sarajevo.
Kad je Bosna oteta od strane Austrougara, Petar Kočić je podržao Gavrila Principa, ‘Mladu Bosnu’, i mladog Đorđa Karađorđevića, koji je bečkog cara nazvao lopovom -otimača tuđe zemlje, a ruskog lažovom-obećao je da ne prizna aneksiju a priznao je. Zbog napada politikanata, Kočiću se urušilo zdravlje. Uz to, stalne seobe, traženje posla, nemaština, Stanje mu se pogoršalo kad mu je trogodišnji sin Slobodan umro od tuberkuloze 1913. U januaru 1914., Kočić s trudnom ženom dolazi u Beograd. Mika Alas, Đorđe i grupa intelektualaca smeste Petra i suprugu mu, ali Kočić mora na lečenje, na psihijatriju. Dvor i Crkva odbijaju da pruže pomoć, još uvek besni zbog njegovog pisanja o arhimandritu Savi. I što veli Aleksa Šantić: Hladno je, hladno! Otadžbino, gde si?, Mika i Đorđe pokreću akciju prikupljanja pomoći i za lečenje, no ubrzo odlaze na front. Avgusta 1916., Kočić je preminuo. Okupacione vlasti nisu dopuštale da se psihički bolesnici sahranjuju u kovčegu, i uz opelo, nego goli u zajedničke jame. Đorđe potegne svoje veze, lekari u potaji sahrane Kočića u kovčegu. Sada mu se mošti nalaze na beogradskom Novom groblju. Đorđe je i na frontu u Južnoj Srbiji jedva, posle Cera i Mačkovog kamena, preživeo novo ranjavanje, i tifus, lekari mu otkrili i benigni tumor u trbušnoj duplji, pa je 1917., s našim ranjenicima prebačen brodom s Krfa u Francusku, odande avionom u Švajcarsku na operaciju. Po oslobođenju, 1941., kazivao je svom sekretaru Surepu: Da sam znao da me čeka Ludnica, u rođenoj zemlji i od rođenog brata, bolje da sam odapeo na hirurškom stolu. Kočićeva supruga Milka i kćerka Dušica preživele su, u siromaštvu, i Drugi svetski rat, u Beogradu. Milka je preminula 1966. Dušica je diplomirala književnost, udala se 1942., i dobila troje dece, dve kćerke i sina Petra, nazvanog po dedi. Snežana Anakiev, psihijatar u Toponici izjavljuje: Ni tokom boravka princa Đorđa, ni pre njegovog dolaska, ne postoji pouzdan podatak da je zaista bio bolestan i lečen. Samo da traži lekare i veštake iz inostranstva, a Dvor je odbio. Đorđe je imao belog dorata, i dok nije bio prestolonaslednik, i kad je postao, i kad je abdicirao, i kad je bio na frontu. Mika Alas ga savetovao: Damjan Jugović imao je Zelenka. Vojvoda Momčilo-Jabučila, Marko Kraljević-Šarca. Banović Strahinja-Đogina. Hajduk Veljko-Kušlju. Miloš Obilić-Ždralina. Vožd, Đorđev pradeda-Belonju. I Đorđe treba da ima belog, poput pravog princa, narod to voli, a tek cure, i da, ne samo autom, nego i konjem bode oči neprijateljima u zemlji i inostranstvu. Đorđe je ukrotio belca iz dvorske ergele, nazvao ga Moj Blizonja, po neustrašivosti Đorđeva slika i prilika. Jahao je na belom konju i na konjičkim trkama. Uz zvaničnu, porodičnu, Sveti Đorđe/Đurđevdan, slavio je i Todorovu subotu. Sveti Todor/Teodor-zaštitnik je stoke, posebno konja. Znajući Đorđevu popularnost u običnom narodu, bez da ga narod video uživo, to su iskoristili i partizan Slaviša Vajner Čiča, i četnik Ljubomir Novaković, predstavljajući se kao Đorđe, i oni na belom konju. Belog konja imao je i naš čiča Draža Mihailović. Po bosanskim vrletima i Tito je jahao na belom konju. Kad je na belcu ujahao u Krupanj, među brđanima se pronelo: Eto na belcu princa Đorđa, našeg spasitelja! Pričali su i ovo: Kad je Đorđe pobegao iz ludnice, nisu ga uhvatili. Godinama je živeo s pastirima, kao Gorski Car, po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Neki smatraju da je Vladimir Nazor u ‘Titovo NAPRIJED’ (Drug Tito jaše na čelu kolone, uz usku stazu planinsku), parafrazirao pesme i priče o Đorđu, u vreme Balkanski ratova i Prvog svetskog- Princ Đorđe jaše na čelu kolone, uz usku stazu planinsku. Eto, neki su se okoristili imenom i delom princa Đorđa, pa i Broz, možda mu je zato dao vojnu penziju i nije mu oduzeo imovinu, kao ostalim Karađorđevićima, i družio se s njim. A ja, nadam se, konačno privodim kraju moje pisanje o Đorđu, Princu od Nezaborava, uz moje poznato iz ranijih nastavaka: Ko o Đorđu zna drugačije i više, tim bolje, neka piše!
